Гавран над светим Илијом у манастиру Морача. Детаљ са фреске коју је Пикасо уврстио у ремек дела светске уметности, која је и на изложби у Паризу 1952. године проглашена за једну од најлепших на читавој планети. Верује се да ово није први сусрет западних уметника са древним српским сликарством, већ да их је било и раније, још у доба Микеланђела за кога се зна да је стално био у покрету, због чега у науци постоји претпоставка да је и сам овде долазио и осматрао, касније у неким случајевима изображавао, чак копирао ликове из Сопоћана или Мораче.
И ми заједно са највећим европским сликарима доживљавамо распевану лепоту морачке фреске, саткану од ведрих боја и маестралних потеза, али она је за нас тек само пројава оне много драгоценије, духовне лепоте која исијава из лика светог Илије. Ми најпре са светим владиком Николајем овде препознајемо човека „чисте душе као роса јутарња, целомудрена тела као дете, непорочна срца и ума као ангел Божји“, који је строгим „постом учинио себе тако чистим, да је могао на Хориву с Богом разговарати“, и који као такав није могао нити желео да се по сваку цену социјализује, да се прилагоди и уклопи у једно искварено и суновраћено, декадентно друштво сличном данашњем, због чега и седи овако усамљен и замишљен негде на истоку, у стењу над бистрим потоком, не бринући толико о сопственој егзистенцији колико о свом народу кога неизмено воли. На морачкој фресци са Јустином Ћелијским видимо и „најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи“, који „ништа није имао, осим тела и одела, а био ипак богатији од свих царева земаљских“, богатији божанском благодаћу која му је донела надвремену моћ да чини чудеса, због чега би он и данас могао да оконча глобалну сушу, коју је изазвала свеопшта суша људскости, чедности и верности, суша пожртвовања, истинољубља и поштења – само када би се модерни свет одвратио од сопственог идолопоклонства, од златних телади 21. века, а што су по светом Јустину: лажна европска култура, богоборна наука и материјалистичка филозофија, политичко секташтво, дигитални хедонизам и лажни хуманизам, скупа са свијом просветитељима који проповедају немоћ и смрт. На морачкој фресци видимо и човека који упркос својој вансеријској светости поседује људске слабости, који зна и да претера у својој праведној љутњи, да буде суров и нечовечан, због чега му Бог сада и шаље храну баш преко гаврана, птице која је по својој природи дивља, лакома и прождрљива, како би у њему пробудио милост. Видимо рањивог човека од крви и меса, који као такав зна да буде и малодушан, да иште од Бога да му живот скрати како не би више слушао ужасне зловести из државе и света, због чега ће касније у оваквој самоћи, након великих временских непогода, олуја и земљотреса – чути тихи божански глас који га теши и који му открива да није све тако рђаво како изгледа, да још увек има људскости на овој планети, много скритих праведника, да не треба очајавати и губити веру, већ неговати ову тиху благодат у себи и ближњима, по дивном тумачењу браничевског владике Хризостома: „..Наиђе страшан ветар који брда разваљиваше и стене разламаше, како пише у Светом писму, али Господа не беше у ветру. Затим настаде земљотрес, али Господа не беше ни у трусу. Онда наиђе огањ, али Господа не беше ни у огњу. И најзад, после огња дође тихи глас – и то беше Господ (I Књ. о царевима гл. 19). И тај тихи глас подиже пророка из очајања и поврати му веру. ... Нека би дао Бог да тај глас чујемо и ми кад на нас наиђу невоље и када нам буде тешко да се снађемо у животу. И нека би још дао Бог да тај глас и кроз нас проговори људима који су у невољи и на странпутици. Да их тихо и мирно, без жестине, приводимо Богу, Богу мира, љубави и радости.“
Остаје нејасно зашто је свети Илија осликан на чак једанаест фресака из различитих животних сцена, као да је Морача њему посвећена, а не Пресветој Богородици. Могуће да је илињски циклус овде израђен због амбијента, јер литице над манастиром неодољиво подсећају на синајске стрмени, због чега је неко можда и дошао на идеју да истакне баш светог Илију за пример строгог подвижништа будућим морачким калуђерима. Постоји мишљење и да је сам градитељ кнез Стефан, син Вуканов и унук Немањин, у својој династичкој задужбини желео на овај начин да искаже духовну сродност своје породице са светим Илијом, јер су биографи Стефана Немању упоређивали са овим пророком због његове ревности у одбрани православне вере од јереси, такође и због потоњег пустињачког подвига на Атосу. И светог Саву Теодосије и Доментијан називају „другим Илијом“ зато што је и сам походио свој народ да би му показао пут и дела Божја, зато што је попут Илије одлазио у тиха склоништа ради поста и молитве, али и бежећи од народног неваљалства, зато што је и сам тиховао на синајским висовима приликом својих хаџилука, чинио слична чудеса изазивајући натприродне појаве својим усрдним молитвама. Могуће да је тих педесетих година 13. века српски народ још увек чезнуо за својим некадашњим врховним паганским божанством Перуном, словенским Зевсом који тобож производи муње и громове шкрипећи својим небеским кочијама или пак огњеним стрелама које одозго баца на нечастиве али и на невин свет – због чега је уредник морачких фресака одлучио да понуди прикладну алтернативу како би потиснуо ово рђаво сећање, приказујући Илију као реалну историјску личност чије натприродне моћи нису маштарија, већ божанско уздарје због огњене вере, наде и љубави.
Свакако, морачки циклус јесте једно од знамења велике љубави коју свети Илија ужива у српском народу, попут податка да је у српским земљама подигнуто више храмова посвећених њему неголи у читавом православном свету. Треба поменути и саборе који су овде вековима одржавани, седмицу строгог поста уочи празника у Лици и Плашчанској долини, мноштво чудесних сновиђења и исцељења, јављања светог Илије људима у невољи или ради опомене, о којима постоје писана сведочанства још од 1645. године када је јерусалимски патријарх при посети Београду забележио догађај о коме је брујала чаршија, о хлебу који се скаменио зато што га нека пркосна латинка, поштујући паписки календар, меси баш на празник светог Илије. Из народног сећања треба издвојити дирљиво сведочанство Мике Илића, полицијског капетана који одлучује да слави Илиндан као своју другу, заветну славу јер га светац исцељује од неизлечиве болести: „Лежао сам од пегавог тифуса у Сурдулици. Чух доктора како рече мојима: Свршено је! Мени жао умрети, па се заплаках. То је било баш уочи Светог Илије. Ја повичем: Свети Илија, спаси ме од смрти, славићу те! У том болничар отвори врата па упита кога вичем? Не вичем тебе – рекох му ја – него свеце. Он помисли да сам полудео, па изађе. Тада ми се јави неки крупан човек, светла лика и велике, беле браде. Не бој се – рече и нестаде га. Мени одмах дође на ум: то је Свети Илија. Сутрадан сам седео на постељи без икаквих болова. Од тада ја славим Светог Илију сваке године.” Као пример искрене народне вере треба поменути и реч Мите Мирковића из сушне 1928. године: „На светог Илију ове године осветили смо новоподигнуту цркву светог Илије на Буковцу у Сомбору. Ову цркву саградили смо ми, браћа и сестре, сви својим прилозима, а скупљали смо и од других. Тако смо довршили дело Божје, а цео народ врло је задовољан и зачуђен, како се брзо црква довршила. Код нас је као и свуда владала велика суша. Баш на сам дан светог Илије кад се небројено света сабрало, била је жега страшна. Кад су г. прота Јанкулов и г. прота Бакшан завршили освећење цркве, замолили смо се сви Свемогућем Богу на коленима и светог великог пророка Илију, да нам пошље кишу, да нам усев не би сав изгорео а стока поскапала. Кад смо се Богу помолили и свечаност извршили, отишли смо сви под шаторе да се одморимо и склонимо од сунца. Сунце је пекло као да ће земљу да запали, а на небу није било ни једног обака. Око четири сата по подне, кад се народ скупио са свих страна, духу ветар са севера као силни вихор. Ни сунце се није могло видети од прашине, коју је ветар подигао. Кад прође сат и по дувања, (и ветар је скоро све шаторе покидао, а народ се силно узбунио), наиђоше густи облаци и отпоче да пада киша тако добра, да је било милина гледати. Сав народ се обрадовао и на све стране поче да се говори: то је свети Илија умолио Бога за кишу. Били смо у нади да нећемо имати ништа кукуруза, а сада имамо много добар кукуруз. Ово чудо светог Илије остаће трајно урезато у нашој свести док год је ове свете цркве, коју смо подигли. На овом месту била је нарочита водица, где смо се скупљали на светог Илију и молили се Богу, а сада смо, Богу хвала, подигли ову задужбину у част светог Пророка Илије, који нас је обилато наградио за труд.“...
Светог Илију као свог покровитеља од давнина славе ћурчије, израђивачи одевних предмета од коже, скупа са својом занатском легендом по којој је пророк, случајно заборавивши свој кожув пре одласка са овога света, људима открио до тада сасвим непознату тајну штављења која кожу лишава непријатних мириса и чини је отпорнијом – потом и сви они који се у својој професији служе огњем: баруџије, златари, кантарџије, кујунџије, ковачи, лимари, пушкари, поткивачи, касније по варошима и фијакеристи и шофери, авијатичари заједно са својим илињданским акробацијама по ваздуху, такође и моторизоване војне јединице, електромеханичари. У свести православних Срба о светом Илији постоје и два важна предсказања. Једно је народно и оно каже да су ноћи свежије а сунце све ређе и милије након Илиндана. Друго је библијско и оно вели да ће се он још једном чудесно у телу јавити на овај свет и покушати да тргне људство из свеопште злоће и учмалости, пре другог доласка Христовог и Страшнога суда.
Чини се да је тај тренутак близу јер су сва библијска знамења већ присутна, скупа са стравичним ратовима и природним катастрофама. Али на те мучне и бучне догађаје не треба обраћати превелику пажњу, јер они могу и да загуше тихи божански глас који душу као лахор милује и згрева, ког треба пажљиво ослушкивати и ишчекивати у тишини свога срца, и проносити као благовест све безнадежнијем човечанству, како би и оно примило утеху. За такав животни став потребна је искрена самоспознаја и делић Илијиног испосништва који човека чини храбрим и слободним, огњена вера у живог Бога који може послати небеске птице и прехранити одане у време суша и уцена – и помоћ тог необичног пророка који и сада бди над нама, забринут и замишљен, као са фреске из Мораче:
„О прехвални и предивни пророче Божији Илија, који си засијао на земљи животом равноангелским, ватреном ревношћу према Господу Богу Сведржитељу, знамењима и преславним чудима, који си по узвишеној Божијој милости надприродно узнесен телом на небо, и потом био удостојен да говориш са Спаситељем света на Тавору, који сада пребиваш у рају, пред престолом Небеског Цара. Услиши нас грешне и некорисне који стојимо пред твојом светом иконом и усрдно прибегавамо твоме заступништву. Моли за нас човекољубивог Бога да нам дарује дух покајања и опроштај грехова, да нам својом свесилном благодаћу помогне да оставимо пут безбожности, да напредујемо у сваком добром делу, да нас ојача у борби против страсти и похота наших, да усади у срца наша дух смирења и кротости, дух братољубља и незлобивости, дух трпења и мудрости, дух ревности за славу Божију и спасење ближњих. Молитвама твојим, пророче, уништи рђаве обичаје код људи, нарочито погубни дух овога века који је заразио хришћански род непоштовањем божанске православне вере, поретка свете Цркве и заповести Господњих, непоштовањем својих родитеља и разумних власти, а што све људе баца у бездан безбожности, разврата и погибли. Отклони од нас, предивни пророче, праведни гнев Божији и избави све градове и села наша од суше и глади, од страшних бура и земљотреса, од смртоносних рана и болести, од напада непријатеља и међусобне борбе. Измоли од Господа, пророче Божији, пастирима божанску ревност, усрдну бригу за спасење пастве, мудрост у учењу и управљању, побожност и снагу у искушењима; судијама измоли искреност и некористољубље, правду и сажалење; свима који управљају брижност, милост и праведност, а потчињенима покорност и послушност, усрдно испуњавање својих обавеза, да се тако поживевши у овом веку у миру и побожности удостојимо учешћа вечних блага у Царству Господа и Спаса нашег Исуса Христа, коме припада част и поклоњење са беспочетним Оцем и Пресветим Духом у векове векова. Амин.“