Свети апостоли Петар и Павле

Свети апостоли Петар и Павле на дечанским фрескама из 14. века. Петар одаје утисак особе снажног карактера и прекаљене вере, док је Павле помало сетан и молитвено замишљен, баш као што и приличи „општем оцу света“ како га Јован Златоуст назива због велике родитељске брижности ка сваком људском бићу. Историчар уметности Милан Кашанин каже да се ни у једној цркви, пре или касније, не може наћи толико фресака као у Дечанима – преко хиљаду – да је на њима у периоду од петнаест година радило много различитих уметника чија је „иконографска инвентивност неисцрпна, нова интерпретација старих тема задивљујућа, стилска варијација збуњујућа“, јер „требало је показати да је српско царство (проглашено 1346) прва сила на Балкану и уметнички, а не само војнички и политички.“ Кашанин прави паралелу између тадашњег српског и италијанског сликарства и примећује да и у једном и другом постоји јако интересовање за самог човека и његову осећајност, али да се оно сасвим другачије изражава: „Онако како сликају Ђото и Дучо у Србији се неће сликати. Италијански сликари материјализују предмете, дају волумена облицима, откривају тродимензионални простор, осећају природу, уносе се у човечји живот — с њима се рађа грађанско и лаичко сликарство. Од XIV века даље, светитељи сликани у Италији биће све мање светитељи и све више људи, Богородица све мање Мајка Божја, све више лепа мајка, анђели све мање надземаљска бића, све више идеални младићи и девојке.“

Прави узрок овом ликовном разлазу треба тражити у супротним идеалима запада и истока, на коме православни Срби тада још увек истичу Небеско царство за своју примарну отаџбину, препознајући у Петру и Павлу не само важне историјске личности – већ истакнуте небеске грађане, живе свеце, учитеље и чудотворце, тајанствено присутне и у нашој збиљи. Српски епископ и свештеник, ако је правоверан, у дечанским ликовима мора и данас видети живи пример пастирског пожртвовања, скромности и бесребреништва, који се може и мора досегнути. Православни српски стратег и државник овде препознаје два голорука генерала која са војском мученика и испосника већ два миленијума руше све империје – не служећи се војном и политичком вештином, већ једино божанском мудрошћу и врлином. Православни српски брачници и данас у њима виде брижне саветнике и хитре молитвенике, заштитнике деце и породице, заната и засада. Док онај који је посрнуо чак до богоборства, у њиховим животним драмама увек може препознати чудесну моћ покајања и бескрајне милости Божје која и њега – модерног гонитеља или издајника Христовог – може преобразити у народног апостола, васељенског свеца. Неуки српски физички радник или ратар у грубом и прегорелом лику апостола Петра и данас види свог рођака по муци, убогог галилеског сељака кога Христос одабира за велика дела, верујући да управо у таквим, пониженим и прегаженим људима има више душе него у расипним и разузданим дворовима. Павле је већ његов отмени пријатељ и васпитач, човек раскошног духа, образовања и интелекта, који је у своје време путовао његовом постојбином, проносећи старим Илириком благовест о Богу који је постао Човек. У пиротском крају је до данас сачувано народно предање које каже да се апостол овде кретао десном страном Нишаве, те да су зато отуда манастири бројнији а сам народ побожнији и питомији. Док је у Далмацији очувано народно сећање на његове проповеди крај реке Крке, тачно на месту где се и сад налази православни манастир, у коме је дуго чуван неки прастари затпис и слика на којој је Павле окруженим кршним српским светом у даламатинској ношњи.

Можда и најважнији траг ове живе духовне споне јесте ћудљиви апостолски пост који православни Срби до дана данашњег истрајно држе, а који уме једне године да се шћућури у само десетак дана, да би се већ идуће протегао на чак шест недеља – као да га сами апостоли наизменично одређују, тако што жалостиви Павле скраћује и разрешава, желећи да покаже да је свако испосништво безначајно без племенитих дела, док строги Петар упорно продужава, да не би случајно неко заборавио да је телесни пост врлина Христова, једина која уз молитву прогони зломисли и злодухе, олакшава души да се покаје, пробуди и покрене из самољубивог комфора и дигиталне хипнозе, на подвих делатне апостолске љубави, службе и пожртвовања. Треба приметити да је Стефан Немања одлучио да се баш у рашком храму светог апостола Петра и Павла оправослави, да овде предаје државу сину и прима монашки постриг, да ту одржава најважније државно-црквене саборе против агресивних латинских прозелита који су у оновременим религиозним полемикама, због увођења филиокванског дуализма – називани „богумилима“. Петру и Павлу је посвећен и главни храм у комплесу Пећке патријаршије који је по предању започео сам Свети Сава, њима у час је подигнута и мања богомоља у Савиној Жичи – потом на стотине манастирских, градских и сеоских храмова, од оног у Лици из Смиљана, где је одрастао син проте Милутина, Никола Тесла, или још даљих у Словенији и Мађарској, па источно све до Старе Планине где се налази испосничка богомоља светог Петра и Павла у пећини са необичном фреском Младенца Христа, ружно прозваној „Ћелави Исус“, затим јужно до Кајмакчалана где је богомоља у част ових апостола подигнута након Солунског фронта... Треба поменути и песме које је српска душа изнедрила, почев од древних десетераца које бележи Вук Караџић, у којима Петар каже да не може помоћи онима који су доспели у пакао зато што за време свог живота нису имали милости ка гладнима и жеднима, сиротима, који сопствене грехе нису окајавали – у којима Петар чак и својој мајци у истој невољи одговара: „Кад си, мајко зајам узимала / ти си, мајко, криво одвраћала / кад си, мајко, имала новаца / задужбине нијеси чинила / одгонила сиромаха с врата / на исповјест крила си гр`јехове / те с причешћем душу отровала“ – што су све разигране варијације на Христову причу о богаташу и Лазару (Лк. 16), такође и једна грубо формулисана интерпретација поуке апостола Павла о Причешћу као Огњу који спаљује недостојне, тј. оне који се не кају за своје грехе, због чега након узимања Тајне често оболевају или умиру (1 Кор. 11). Треба се сетити и разних молитвених песми у част светих апостола које су спевали Николај и његови богомољци, свакако и једне од најлепшим молитава написаних на српском језику, светог Јустина Ћелијског:

„О, Преславни апостоли Петре и Павле, ви сте сав еванђелски пут од земље до неба незадрживо прешли, јер вас на њему не могаше зауставити, нити са њега скренути: никаква невоља, никаква мука, никаква туга, никаква патња, никакво страдање, никакво гоњење, никаква претња, никаква опасност, никакав страх, никакав мач, никакво мучење, никаква смрт. Помозите и нама грешнима да тај свети пут непостиђено пређемо и у Царство Небеско уђемо. Ради Господа Христа ви сте све оставили, али сте зато Њега добили, Њега — Јединог истинитог Бога неба и земље, а са Њим и сва богатства Његова: Вечну Божанску Истину, Вечну Божанску Правду, Вечну Божанску Љубав, Вечни Божански Живот. ... Херувимски неболетни Првоапостоли, ви сте нам Еванђељем својим објавили дивну благовест: да је живљење наше на небесима. О, погледајте с неба на нас: ево, ми се ваљамо у блату грехова наших, и давимо у муљу страсти наших, — молимо вас: пружите нам милостивно свете руке своје, извадите нас из смрада нашег и поведите од земље ка небу; измолите нам од Господа покајање еванђелско, љубав еванђелску, молитву еванђелску, пост еванђелски, смиреност еванђелску, доброту еванђелску, милосрђе еванђелско, трпљење еванђелско, све врлине еванђелске, да би те небочежњиве врлине еванђелске божанском силом што је у њима пренеле душе наше са земље на небо, и ми, иако телом на земљи, живели душом на небу. Ми знамо, и ми осећамо: сваки грех наш је воденични камен о врату душе наше, и тежином својом стално нас вуче наниже, и одвући ће нас у вечно царство греха — пакао, ако нам ви, о свети Првоапостоли, не притекнете у помоћ и не ослободите нас грехова наших, воденичних каменова наших, који нас потапају у таму, у мрак, у духовну смрт. ... О, превелики Благовесници Спасови, ви сте нас научили еванђелској истини: да је наш људски живот на земљи само припрема за вечни живот на небу. Зато вас молимо од све душе: подарите нам све божанствене силе које су нам потребне за побожни живот на земљи и за вечни живот на небу. Подарите нам веру: у њој је сила љубави; подарите нам љубав: у њој је сила наде; подарите нам наду: у њој је сила молитве; подарите нам молитву: у њој је сила поста; подарите нам пост: у њему је сила трпљења; подарите нам трпљење, те нека оно довршује у нама дело свете вере и свих светих врлина, како бисмо и у овом и у оном свету радосно и свесрдно живели Господу Исусу, тој вечној нади нашој, вечној љубави нашој, вечној радости нашој, вечном животу нашем...“ (исечци)

Православни Срби од старине призивају светог Петра и Павла да сачувају њихове усеве од градоносних и олујних облака, да благослове жетву која отпочиње одмах након њиховог празника, да осене и младе печалбаре који се враћају из туђине како би се баш о Петровдану венчали за своје заручнице, да приме и прве плодове раних јабука „петровки“ које тада жене доносе у храм на освећење. Петар и Павле су такође били заштитници београдских рибара, јорганџија, варошких хуманитарних и уметничких удружења, понегде екмеџија (пекара) и самарџија (седлара и кајишара). Апостоли су бринули и о еснафу терзија, кројача финих тканина и одела, који су пак даље водили бригу о градској просвети и сиротињи, старим и немоћним занатлијама, такође и о неком оближњем манастиру као колективној задужбини – нарочито на дан своје славе због чега је остала и пословица из старог Пирота „Дај ми Боже Петровд`н сваћи д`н!“...

Само светковање Петровдана у српском народу је шаролико до те мере да се понекад разликује од места до места, од племена до племена, као на оним дирљивим саборима у манастиру Црна Река за време робовања, у описима Григорија Божовића: „...Овамо где је црква, по тремовима се начичкале подворске девојке и младе. Њихов је ово дан. Из боље су питомине, али из краја где се од зулума не зна за бели дан. Удариле су одмах по служби у снажне двопеве. Хоће да се напевају за читаву годину дана, чак до другог Петровдана. Јер у завичају тешко кад то раде. И да покажу осталим планинцима, тврда уха за ову песму. Пуцају, пусте од здравља и устрептале младости. А њихови људи услужнији но други сељаци: не траже да их оне дворе и послужују као Колашинци, но им сами доносе каву и медовину и остављају да се саме веселе како и колико хоће. Овамо на заравни повише конака логор Рогожњана. Привезали у шибљу седленике, а поставили совре од пртених канаваца и окружили их. Поседали на сарајевским веленцима, око њих пуне бисаге и торбе, огромне чутуре и вргови. Не воле они да јуре по сабору, но сваки покупио своју чељад и својту, изнео пециво и колаче, вина и ракије, па засео као сваки незапослени крштеник. Помолио се Богу, поклонио Светом Петру, па сад повраћа душу и од далека пута и од дугих петровских поста... Нико нема пушке, нити за њу мари. И жене су им слободније и природније, једу и пију без лажне сељачке стидљивости. Дошли су ови људи онако просто, да се помоле Богу, а не да се показују и вржу на себе особито, саборско расположење. До њих су Пештерци и Штавичани. Огромне дивне мушке прилике у као снег белим чалмама око главе. На чудо крупна женскадија. Свака девојка са ножем за пасом, а ретко која жена без црне убрадаче: гине се тамо често... Сви су људи са оружјем и оно је око њихових седишта згомилано у праве дрвљанике. Домаћице им спремају саборске цицваре а они пију као немани. Крупно зборе као да се дозивљу с брда на брдо и све некако певајући. А не знаду ти за страх, као да нису раја. Њихов Поп-Добрињац им је и владика и патрика. Тврдо држе све четворо поста и љуто се крве са сваким ко то жели...“

Да је неко тада упитао овог мученика Христовог зашто трпи зулум кад може да се истурчи и живи безбрижно, и шта ће му сви ти апостолски постови и сабори када не доносе слободу нити земаљска блага и благовања, већ управо супротно, апостолске муке, сиромаштва и понижења, вероватно нико од њих не би умео да објасни – али би опет остао упоран у свом ирационалном веровању и владању. Јер овај народ по неком свом чудном инстинкту пркоси свакој охолој сили и неправди, руководећи се једино својим срцем у коме као на огњишту тиња нека прастара вера у постојање вечне Доброте, Истине и Правде, ради које сада вреди трпети, стајати усправно и бити Христов. То неразговетно осећање, у коме су присутни и свети апостоли као чувари тих божанских идеала, као праведне судије и искрени пријатељи који све виде и памте, саосећају и блаже – немушта народна душа је превела у јасне мисли и звонке речи тек када је из себе изнедрила свог златоустог говорника, светог владику Николаја:


● Срамота Христова јесте оно чега се светски људи, са силним запахом земље, стиде код Христа. А то је Христова беда на земљи, његов пост, бдење, молитва, потуцање без крова, осуда, понижење, срамна смрт. Ту срамоту Христову ценили су апостоли, а после њих и сви многобројни светитељи, за веће богатство од свих блага васионских, јер је Господ васкрсао после ове срамоте, и отворио двер небесну, и показао рајску земљу обећану, у коју је Он повео човечанство путем Своје срамоте, или пустињом Свога страдања. ● Речено је у црквеним књигама како је Христос учинио `од рибара апостоле, од простака мудраце`. Господ љуби оне који су прости а са великом вером и чистим срцем. ● Ако си прост човек, нимало не очајавај због тога. И апостоли су били прости људи, па ипак са Духом Божјим постали су просветитељи и учитељи целе васионе. Они су одговорили љубављу на љубав Христову. И зато им је даровано од Христа све: И истина и мудрост и снага и чудотворност. Нису школовани филозофи просветили свет истином, него прости апостоли Божји. ● Говори апостола Петра и архиђакона Стефана бацају у засенак Демостена, а књиге апостола Јована рибара постиђују Платона философа. Но они су говорили и писали од себе, а ови од Бога Духа Светога. Они од овога света, а ови од онога. По речи Господњој: `Ви нијесте од свијета него вас Ја од свијета изабрах` (Јов. 15, 19). ● Апостоли и пророци, светитељи и мученици, живе и данас, и живеће вавек, и више не могу умрети. Стотине и хиљаде година пролазе но они нити више умиру нити старе, него су као ангели. ● Ко не верује апостолима, тај верује Јуди, Кајафи, Ироду и Нерону, гонитељима апостола и издајницима истине. Ко не верује праведницима, томе не остаје друго него поверовати неправедницима. Ко не верује чистима, тај мора поверовати нечистима. Ко не верује страдалницима за истину, тај мора поверовати мучитељима и развратницима. Дан сваки не свиће ни зашто друго него да се људи определе за једне или за друге. ● Угледај се на апостоле ако не можеш баш на Христа. То и свети Павле саветује: Угледајте се на мене као ја на Христа. Ако си грешан човек, нимало не очајавај. И сам апостол Павле признаје да је био грешан и то први од грешника. Али истина и љубав очистили су га од греха. И ти, дакле, ма колико грешан био, познај истину и истина ће те ослободити од греха. Испуни срце своје љубављу према Господу Христу и та љубав ће бити као пламен што сагорева свако ђубре греха. ● Ни своје свете апостоле Господ није поштедео од искушења. Али зато им је дао био благодат! Кад је сам сатана почео пакостити апостолу Павлу, Павле се молио Богу, да би сатана одступио од њега. На то му је Господ одговорио: Доста ти је моја благодат! То јест: ако треба да трпиш од сатане, за трпљење ти је довољна моја благодат! Ако треба да се бориш са сатаном, опет ти је довољна моја благодат! ● Од Бога је благодат, а од нас труд. Нека нико, дакле, и не помисли да су се апостоли сви ти били ослонили једино на благодат богодану, и да им је лако било, и да су без труда вршили свој велики посао по свету. ● Свети апостол Павле, слично свима другим апостолима и светитељима хришћанским, све што учи друге учи по сопственом свом искуству. Јер вера Христова је искуство, опит, а не теорија и људско мудровање. ● Прво испунити па онда поучити! Овога правила држали су се сви апостоли Божји и сви светитељи. ● О браћо моја, угледајмо се на ревност Христову према светињи дома Божјег (Јов. 2, 17), и на ревност апостола и светих отаца цркве наше православне. Поревнујмо за спасење наше више него што ђаво ревнује даноноћно за пропаст нашу. ● Најглавнија тврђа душе човекове, браћо, јесте тврђа вере. На ту тврђу ђаво најјаче напада свима стрелама својим и свима лукавствима својим. Јер зна дух нечисти и злобни да кад ту тврђу разори, заробио је душу људску за увек. Зато се апостоли свети мољаху Господу: дометни нам вјере (Лк. 17, 5). Помолимо се и ми, браћо, сваки дан, да нам Господ дометне вере, да нам усили и укрепи веру нашу. ● Против неких телесних болести постоји само један лек. А против највеће болести душевне, демонијаштва, постоје два лека који се морају једновремено употребљавати. Пост и молитва. Апостоли и светитељи постили су и Богу се молили. Зато су били онако моћни против злих духова. ● Зар је престао рат? У књизи Јова пише: човјек је у рату на овоме свијету. Апостол Павле пред крај живота узвикује: добар рат ратовах! Ако није увек рат пушкама и мачевима а оно је рат у другом облику – за живот и за душу. Такав рат се и сада води. Неко се бори са болестима, неко са искушењима, неко за част и образ, неко за слабе и нејаке, и тако редом. А гдегод је борба, ту треба да има и јунака. Ако се ти јунаци не виде свуда и од свију, не значи да их нема. Има их, има пуно. Има их и у кући, и на улици, и у болници, и на њиви. Јер није све јунаштво међу генералима живота него и међу редовима. ● Брига за добро свих људи! Та брига је испуњавала узвишени дух и благородно срце светих апостола. ● Нека да Бог да и ти доживиш и постигнеш савршенство Павлово, тако да можеш рећи: Живим не више ја, него живи у мени Христос! ● Апостоли Господњи што год говоре, говоре у име Господње, и што год раде, раде у име Господње. Сви осећају Господа као Домаћина у целом дому васионском и као Војводу над свима воинственим силама у оба света. Све је од Бога и кроз Бога. Ништа без Бога. Ни један цветић у ливади. Ни један дах живога бића. Ни један догађај без Бога као учесника или као сведока. Без Бога ништа. Без Бога ни преко прага. ● `Све могу у Исусу Христу који ми моћ даје`, каже апостол Павле. То тврди и сведочи и сва историја српског народа. ● Све империје засноване на људским правима и на сили пропале су и морају пропасти. Будућност припада империји светог апостола Павла, јер је она заснована на љубави и служењу.

Духови (Педесетница)

Педесетница у Пећкој патријаршији. Апостоли као да благосиљају Косово које навирује кроз украсе на узаном прозору, пуно расцветалих божура и зелени у ово доба године. Као да се и оно утиснуло у пећку фреску, постало важан детаљ на српској Педесетници... Незнани зограф је на икони успео да пренесе оно најважније, тиху радост и спокој који су овладали простим рибарима у Горњици, одаји у којој је одржана Тајна вечера, а где се сада, на њих, у виду огњених језичка, спустила благодат Духа Светога. Тај догађај је могао да се уочи из целог Јерусалима, силазак ватрених стихија био је пропраћен и снажном хуком, што је привукло много народа, који се тих дана иначе окупио у свети град, да прослави празник првих плодова, да заблагодари Богу на њима и на старом закону са Синаја... Главно изненађење је, међутим, тек уследило. Након овог знамења, неуки галилејски рибари почињу да произносе нечувена знања и мудрости на седамнаест различитих језика, да говоре о Христа одважно и храбро, иако су до јуче трептали од страха, чак и пред служавкама, скривали се од потера иза закључаних врата. Читав свет, по коме ће се они ускоро расути, персонификују људи различитих раса и сталежа које је зограф осликао са леве и десне стране, како прилазе испружених руку.

По тумачењу светих отаца, на овој фресци је осликан сам смисао људског постојања - стицање благодати Духа Светога. И ова сцена, и сами апостоли, и сви свеци, на основу свог личног искуства говоре да само Дух Свети може да испуни бескрајне чежње у нашој души, да је Он допуна која нам недостаје. Да Он једини може да утоли потребу за пажњом и љубављу коју силно осећамо од повоја до погреба, а коју нико и ништа на овоме свету не може сасвим да задовољи... Ако нема Духа Светог и вечности, живот је само илузија и трагикомично трчање ка смрти. Ако нема Духа Светог и вечног живота, онда је савим оправдана намера оних који желе да сруше наше митове, и да нам уместо њих, преко својих медија и просвете, пласирају тупавост, лакомост и животињску насладу, као једину утеху у бесмислу самог постојања.

Наш Свети Сава је силно осећао ову жеђ за бескрајем. И он је, попут светих апостола, искрено заволео Господа Христа и доживео своју личну Педесетницу на Атосу, у строгом аскетском подвигу, а потом кренуо да проповеда по своме народу, дижући га из паганског мрака у врх цивилизованог света који се тада простирао око Средоземља. Са колико је љубави Сава просвећивао Србе види се и по нашим празничним обичајима. Све што је било безазлено, детиње невино и разиграно у старој вери, задржано је као декор у новим благданима. Етнолози кажу да је плетење венчића у храмовима о Тројици, обичај који је наслеђен од старог словенског празника Русалије. Венчићи су у Православљу постали симбол савршенства и Цркве Христове а сама плетиља – икона љубави Божје... И тада и касније, одбацивано је од старих обичаја само оно примитивно – бесловесни страхови од природних стихија које су стари Срби обоготворавали, вршећи пред њима своје мрачне и бруталне ритале, уз приношење животињских, па и људских жртава. Тако су у вечиту заборав отишле и Русалије, водене виле настале од девојачких утопљених душа пред којима су старије жене падале у епилептичне нападе а младе девојке шетале окићене венцима и врбама, као краљице које својом младошћу и красотом, покушавају да их умилостиве...

Зато на овој пећкој Педесетници замишљам и Светог Саву како стоји иза светих апостола. Крај њега бих додао и Николаја и Јустина, па и наше савременике патријарха Павла и старца Тадеја чије смо Педесетнице и плодове Духа Светога и сами окусили. Наш сићушни патријарх је својим уњкавим, тешко разумљивим старачим гласом говорио снажније и убедљивије од најраскошнијих говорника свога доба, црпећи снагу из своје максиме: „Тело моје је храм душе моје, а душа моја је храм Духа Светога!“. Неуки и расејани Тадеј из Витовнице је к себи привлачио врхунске српске интелектуалци и психотерапеуте, јер му је Дух Свети откривао најдубље тајне човечје личности, коју је он сматрао „изливом љубави Божје“... Та замишљена, допуњена пећке фреска била би и богословски исправна, као слика живе и растуће Педесетнице, у којој нови просветитељи не смењују старе већ се придружују њима, и с њима заједно делају у свом времену, апостолски храбро и растерећно од међусобног надметања и необуздане жеље за првенством, својствене папи и паганима...

Просвећени Срби су Светој Тројици посветили Манасију и Сопоћане чије сликарство представља врх европске уметности тога доба. У старини су о Тројицама одржаване многобројне литије, са молитвама за здравље и напредицу усева. Као славу еснафа у међуратном периоду, овај празник прослављају београдски жандарми и продавци новина. Тројицу и данас славе многе цркве и манастири широм Србије и расејања, многи Срби који чезну да своју душу допуне и усаврше божанском силом и утехом, лечећи себе у Цркви од свакога греха који Духа Светог жалости и одгони, те остајемо у самоћи, горој од сваке смрти. Из ове таме нас избавља милост Божја, делатна љубав светих апостола и Српски Свеци, својим молитвама и поукама Златоустог Николаја:

„О, сине човечји, зар ти баш никада ниси осетио Духа Божјега у себи? Гле, и ти си крштен Духом, водом и Духом. Зар баш никад није у теби изненадно засијала нека велика и светла мисао, ћутљива реч Духа Светога? Зар никад није као ветар изненадно, наврела у твоје срце љубав према Створитељу, и од ње сузе на очи? /.../ Према чистоти срца Дух се усељава у срце и из срца управља човеком. Зато црква тако често понавља ову молитву Духу Светоме: Царе небесни, Утешитељу, Душе истине! приђи и усели се у нас... /.../ Кад се човек испразни од злог ветра охолости, онда му у души настаје тишина, у коју улази Дух Божији. /.../ О среће, о мира, о радости, кад се Дух Божји свије у очишћено срце човечје као ластавица у своје гнездо! /.../ О, Хришћанине мој, главно је, да ми не сметамо Духу Божијем да уђе и зида. Главно је, Хришћанине, да презреш у себи све оно што је од тебе а не од Бога, па било у области знања или осећања или хотења /.../ Нарочито препоручује апостол благост, милост и праштање. Ако смо благи, ако смо милостиви, ако праштамо један другом, тиме угађамо Духу Божјем, који гостује у срцима нашим. И радује се тада Дух Божји у нама, и цело биће наше тада трепери од неке радости неисказане. /.../ Дух Свети ће вас научити свему. То јест: сваки дан и сваку ноћ према приликама у којима се будете налазили. Он ће вас упутити, посаветовати, наставити шта треба да мислите, шта треба да говорите, шта треба да чините. Зато просите од Бога само Духа Светога, а остало Он ће донети сам собом, све што вам у извесном тренутку буде требало. Кад Он буде сишао на вас, ви ћете све знати, све умети, све моћи што је потребно /.../ Предај се вољи Божјој, и стражи над оним што бива у души твојој, па ћеш познати чудо Педесетнице што се збило над апостолима. /.../ Слава Христу што се није удаљио од нас, и што Свети Дух Његов није изнемогао у нашем народу, него увек силно дејствује на праведнике да се утврде у правди и на безаконике да се покају и исправе. /.../ О, Душе Свети Утешитељу, привуци Господу Исусу све оне, чија душа чезне за бесмртним животом, и који у жеђи својој вапију: жедна је душа моја Бога, Бога живога!“.

Видовдан

Косовски божури, као ћилим посути пред Грачаницом. Надежда Петровић их је осликала на картону 1913. године, у предаху од тешког рада у покретним болницама где је током балканских ратова, као нова Косовка девојка, неговала рањене и заражене војнике, само два лета пре но што ће и сама страдати од тифуса. Легенда каже да су ови нежни цвети поникли из крви косовских јунака који су у оно време „блистали као звезде светле, као земља окићена цветовима, у оделу златом и камењем драгим украшеним“, по речима младог Стефана, сина Лазаревог. Кажу да су деведесет и девете, деца и њих моткама пребијала и газила, да би се, са изгнаним Србима, и божуров корен затро са свете српске земље. Нека Бог опрости дечурлији ово небивало иконоборство а нама Србима многа народна и лична сагрешења, због којих нам је из руку и отето Косово, та огромна и најдрагоценија српска икона, бесцена и недељива, пред којом се вековима већ Срби крсте и моле, жегу кандила у својој души, налазећи у њој извор надчовечанске снаге, стваралачког заноса и пожртвовања, као племенита Надежда. 

Ми верујемо да страдање Лазарево нема ничег заједничког са бесмисленим погибијама Срба у крвним осветама, двобојима и биткама у које се улазило због повређене части и глупе сујете, међу којима је најбизарнија трагедија која се збила пред Тарабошем, у нападу Црногораца на Скадар, где су и сами добро утврђени Турци, забезекнуто посматрали како читаво племе Љешњана сумануто јуриша на њихове жице и бункере, само да би што пре цело изгинуло и својом смрћу занавек ућуткало оне који су им се подсмевали због мало просуте крви у ранијим бојевима. Лазарева жртва нема ничег заједничког ни са погибијом Вукашина који је на Марици покушао да победи Турке, по тумачењу Светог владике Николаја, тек ради престижа над осталом српском властелом, ради славе земаљске.  

Ми верујемо да је Косовску икону, саткану од планина и долова, божура и богомоља, осветио сам Богочовек Христос који је обитавао у души племенитог кнеза Лазара, а чију светлост су могли да доживе сви Лазареви савременици, хроничари, путописци. Зато Константин Јиречек у древним списима не налази ни једне рђаве речи о Лазару, док историчар Василије Марковић његов дом сматра побожнијим од домова свих Немањића. Зато се кнезу и цар Душан Силни „чуђаше и дивљаше“. Зато му дирљиве похвале узноси уцвељена супруга, и благородни син, и тужна Јефимија, Данило Трећи и незнани Раванчани од којих дознајемо да Лазар „бијаше врло кротак и тих, и милостив и правичан судија, и не бијеше као онај који влада, но као отац који своја чеда надгледа и подучава. Архијерејима, свештеницима и иноцима указиваше почасти, старце по апостолу поштоваше, велможама у сусрет излажаше, младе упућиваше и љубав им указиваше. Увријеђене заступаше, имађаше и око милостиво, и руку пружену и податљиву. Наге одијеваше, стране задовољаваше, ослабљенима даваше покоја, а удаљеним манастирима слао је што им је потребно. Свима је свакад био на помоћи да би стекао себи Духа Светога, Кога је у срцу свом желио од младости...“ 

Овај Христолики Лазар, од народа омиљен, потом и оплакан тугом каква се не памти, излази на мегдан старој незнабожачкој идеји која каже да земља припада само моћнима, да су њихове реке и извори, привилегије, најбоља запослења. Он одлучује да својом смрћу одбрани богочовечанске породичне и друштвене вредности које је Свети Сава брижно усадио у Србе, а које су великаши већ почели да руше својом бахатошћу и неслогом, шетњом на копитама по цркви, мрцварењем и до умора понижавањем последњег Немањићког владара, дивног цара Уроша. Ове начете вредности сасвим би развејала река насладе, болесног и настраног сладострашћа која је надирала са истока, да Лазар није одлучио да пострада ради њих, за „лијепо име Исусово“, попут раних хришћана, великомученика Димитрија и Ђорђа, које Срби сваке године прослављају и не размишљајући о парадоксу који ствара њихова језива и бедна кончина, а с којом су они крепили слабе хришћане и донели тријумф Православљу. Тако и Лазар и српска војска успевају да, по речима Дучића, „о свом трошки и у својој крви“ сачувају идентитет и свог народа и читаве Европа која је звонима са Нотр Дама, по једном предању, оглашавала Лазареву победу и захваљивала Србији, својој оданој бранитељки, о коју ће се у потоњим вековима много пута тешко огрешити.

„У име целог народа честити Кнез се приволео Царству небеском“, говори богомудри Јустин Ћелијски. „Косовски мученици, на челу са честитим Кнезом, својим светим мучеништвом повели су наш народ путем страдања за небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује наше потресне историје.  /.../ Такав је закон еванђелског живота; небеска се правда мора светитељски и мученички одстрадавати. На том парадоксу стоји вечна правда Божија у овом нашем маленом људском свету. Треба пострадати за небеску правду да би се вечно живело у небеском Царству. То је еванђелска антиномија наше светосавске, наше видовданске етике. То је регулативна идеја наше историје. Чим она ослаби, ми тонемо у себичност, у саможивост, у бездушност. Само верност светосавском, видовданском еванђељу чува нашу народну душу од трулежи и распадања у ситницама и пролазностима. Без видовданске етике, наш би се народ удавио у живом песку европског релативизма, и његовог рођеног брата - нихилизма, и заједничког им оца - атеизма, и праоца - материјализма...“

Без видовданске етике Србија тоне у глиб „царства земљаског“ које Златоусти Николај преводи у нашу тужну свакодневница, у којој честити Лазареви Срби поново беже у сеобама и трпе неправде, подсмех и кушања, као честњејши Исакович пред охолим моћницима свога доба, брижно чувајући у својој души „тиху надежду, сладост Православља“: 

„Шта значи приволети се царству земаљском? Значи повести се за тренутном угодношћу тела а против принципа духа. Пас не би никад дошао у двоумицу, коме царству да се приволи, јер код пса нема тога принципа духа. Во ће продужити да пије воду на реци, у којој се његов чобан дави. Јер треба познавати царство небесно па осетити струју ужаса при дављењу свога добротвора и притећи му у помоћ. Пријатељ царства земаљскога цени само брзе успехе, који су за њега у толико већи уколико су јефтиније задобијени. Он продаје небо за земљу, цело право наследства за чанак сочива. Он је присталица "очигледних" теорија, подржавалац моћних и власних. Он не спушта свој хладан прст у туђ пакао, нити икад обрће своје усне од пуног пехара осмехнуте среће. За њега небо и земља јесу — земља, тело и душа — тело, вечност и тренутак — тренутак. Нису потребни крупни историјски догађаји, да би један смртан човек добио прилику да се одлучи за једно или друго царство. Сваки бели дан је један велики датум у борби та два царства. Врши ли се данас насиље над твојим суседом, књига је отворена на твом колену, и свети књигоноша очекује одговор. Окренеш ли ти своје очи на другу страну, и пустиш насиље да се изврши и преврши, ти си већ тиме дао одговор — приволео си се царству земаљскоме. /.../ Привољен царству земаљском, што год опази у овом свету, прима као стварност, и цени у односу на своју корист. Погледа ли у комад злата, он не мисли на злато као твар Божју, нити истражује символични значај злата, него мисли само каква би све задовољства могао он прибавити за то злато. Погледа ли туђу њиву, он не мисли на чудесност усева што из земље расте, него мисли како би он задобио за себе ту или такву њиву. Опази ли бело јагње у зеленој ливади, он не мисли на јагње као јагње, него на јагње као оброк свој. Сретне ли туђу жену, он не помишља на њу као на матер, нити на уметност бесмртног Уметника, него помишља на увреду и срамоту. Ако ли је кнез једног народа, он не мисли са страхом на свој дуг према Богу и народу, нити проси од Бога мудрост, да може ваљано управљати својим народом. Него само мисли о дугу народа према њему. О суседним кнежевима пак мисли једино, како ће их понизити, са власти оборити и њихове државе присвојити. И тако све мисли привољеног царству земаљском јесу телесне, земаљске, животињске. Ум његов сав мрачан за истину, сав паучљив. И он шири паучину свога ума свуда око себе. А то су сулуде, мрачне и лажне мисли.“...

Древни Срби су рачунали да с Видовданом почиње лето и као деца веровали да су кукавице сестре Лазареве а тужна врба Косовка девојка, да у глуво доба видовданске ноћи, све воде на Косову постају црвене као крв. У Далмацији и Дубровнику младеж је уочу благдана, ложила ватру по пољима и прескакала преко ње: за оца, за мајку, за драгу или драгог, а потом и за Милици, за Лазара, за Милоша...  За време робовања Видовдан је био тужан, пре свега задушан и покајни празник. Косовски бој је живео сакривен у српској души, као огањ под пепелом, будећи се тек у устанцима и маштањима дечака из Придворице са Ибра, са којима је одрастао и дивни српски књижевник и страдалник Григорије Божовић: „Ко да се не сети видовданских јутара под Турцима! Она су обично била сунчана и јасна, али се нама деци чинило да су необично тиха и тмурна. Видовдан је. Излазимо ћутке и побожно на брда одакле се види Косово. Изнад њега сура измаглица. Гледамо га тако, па нам се на тајанствен начин сви Турци, колико  их наша машта набраја, претварају у један лик. Стравичан и са огромном димискијом. Али, чудновато, ми га не мрзимо слабиковићски. Напротив, као да се радујемо што је толико силан и снажан. Зуримо тако, зуримо, па одједном пуни неке чудне вере појуримо брдом и закликћемо: Угриј, сунце, да угријем руке, да поћерам по Косову Турке!“...  

Стари је обичај и да се на Видовдан износе и о конопце каче нови ћилими и поњаве, да их види Видовдан и огреје сунце. Од Лазаревог данка, о том празнику Срби на видело износе једино своје душе пред светог цара, да их он погледа и осмотри, укори или утеши, да их загреје и оснажи до коначне Победе, до коначног Васкрсења.

Спасовдан

 
Спасовдан у Богородичиној цркви Пећке патријаршије. Древни иконописац је осликао тренутак када на Јелеонској гори, изнад Јерусалима, Христос благосиља своју Мајку и ученике, и уздиже се ка небу. Једна од последњих његових порука биле су речи: „Ја сам с вама у све дане, до свршетка века“. Зато су лица светих апостола спокојна и радосна, упркос растанку. Једино су анђели помало збуњени, још увек у неверици, јер се Бог у човечјем телу диже изнад облака, у висине, и њима недостижне. Апостоли покретима изражавају своју пламену жељу да и они крену за дивним Богочовеком, да се узнесу изнад овога света, изнад сваког греха и сваке смрти. „Наше је живљење сада на небесима“ (Фл 3,20), као да казују својим погледом и рукама. 

Ова фреска осликава и наше српско становиште, тежњу наших предака, окренутих и загледаних као апостоли у Христа, да се уздигну изнад свих „фарми“ и „задруга“ свога доба, изнад сваког простаклука и настраности, сујете и  похлепе, које нам моћници пропагирају и намећу, ругајући се нашем Православљу, и свему светом и честитом што из њега проистиче. Ова фреска осликава решеност Србинову да у своме веку оживи и проживи све што је Христос проживео, или како преподобни Јустин Ћелијски каже: „...Да се роди од Бога; да се крсти; да прими Господа Христа и да разапне себе; да се преобрази Божанским сјајем и светлошћу; да страда за Господа Христа и за Његову Истину у овоме свету; да васкрсава из свих смрти побеђујући сваку смрт, сваки грех, јер је сваки грех – смрт; и да се кроз све то узнесе и узноси непрекидно Господу Христу.“

Свети Сава је Вазнесењу Христовом посветио Жичу, краљ Радислав Милешеву, Драгутин Рачу, Стефан Дечане, Лазар Раваницу а простодушни српски народ – диван обичај, у Височкој нахији прозван „Спасовница“, у коме су сељани износили читаве софре на оближње брдо, да би, као на Јелеонској гори, прославили свој благдан, у заједничкој трпези и разиграној песми, свечано одевен у стајаће хаљине, а младеж окићена венцима од бујног пролећног цвећа. Спасовдан је празник сточара и ратара. Древни је адет да се овога дана по њивама и забранима, торовима, кошницама и кућама стављају дрвени крстићи, као брана од напасти и штеточина. У Црногорској крајини су и муслимани тад долазили код цркве Свете Петке и доносили своје завете у вуни и сиру. У Лесковачкој Морави је постојао нарочити празнични поздрав: „Спаси Бог – На спасеније!“...   Спасовдан је и стара слава града Београда, по неком предању, још из доба Деспота Стефана, први пут обновљена шездесетих година 19. века, литијом до старог записа на пољани где је касније подигнуто здање Академије наука. У међуратном периоду Спасовдан прослављају београдски пиљари, Поклоничко друштво, многа хуманитарна удружења...

Спасовдан је присутан у мислима и беседама српских духовника и просветитеља, међу њима је и наш други Сава, Свети владика Николај, најбољи тумач ове косовске фреске и нашег косовског завета:  ...Узнеси се и ти ка Небу срцем и молитвом и размишљањем. "К Теби, само к Теби, Љубитељу мој и Господе мој!", тако говори често. Тамо где је Он, тамо је отаџбина твоја, све твоје. Његова отаџбина и твоја отаџбина. /.../ Све је пролазно као облак, и варљиво као сан. Сећајте се Горе Јелеонске и места Вазнесења Христова. Вазнесени на небо доћи ће опет у сили и слави да суди свакоме по делима његовим. /.../ О браћо, не тражимо помоћи у беспомоћних, нити живота у беживотних. Окренимо се лицем ка живоме Створитељу нашем, који нам је и дао лице сјајније од лица сваке земаљске твари. Вратимо се од западне странпутице ка источноме путу, јер је на овоме путу спасење. Само пожуримо, док наш последњи дан на земљи није утонуо у мрак запада. О Господе вазнесени, вазнеси ум наш на небо. Очисти га од таме и олакшај га од земље, светлоносни Створитељу наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Госпојина велика

Велика Госпојина на фресци у Сопоћанима. Зидине манастирског храма осликала је група непознатих зографа, вероватно и неслутећи да својим кичицама стварају најлепше сликарство 13. века. Научници у њиховим потезима препознају бар двојицу првокласних уметника којима у то доба није било равних. Верује се да су загонетни творци сопоћанског ремек-дела дошли из Цариграда, престонице културе и уметности тадашње света, а која је једина могла да изнедри овако велепно византијско сликарство, са трачком древне јелинске уметности, и нечим новим, непоновљивим, што човечанство никада раније није видело. Српски владар Урош Први, ктитор Сопоћана, неговао је у својој држави византијску уметност највишег реда али је показивао и отворену нетрпељивост ка византијском снобовлуку. Охоле цариградске дипломате имале су грдну распру с њим због бесмисленог церемонијала са евнусима који су у Србију требали стићи са његовом несуђеном снајком из Цариграда. Потом су били и сасвим згрожени када им је Урош одржао час хришћанске скромности, показавши им једну српску принцезу која је на његовом двору, у простој сељачкој хаљини, вредно радила за преслицом. Треба приметити како је овај владар био имун на лажне вредности које су долазиле из једне напредније и просвећеније државе. Он је из Цариграда усвајао само знање и квалитет, као што је и са запада, који се тада још увек налазио на маргинама цивилизације, доводио Сасе, немачке рударе, експерте у проналажењу и преради племенитих руда, природних блага које држава није продавала странцима већ их је сама, уз помоћ туђе технологије, експлоатисала и себе унапређивала и изграђивала до неслућених, царствених висина...

На сопоћанској фресци осликан је тренутак смрти Пресвете Богородице у кући Јована Богослова на Сиону, тачно на оном месту где је, много векова касније, наш Свети Сава подигао манастир посвећен овом омиљеном ученику Христовом. Свети Јован је као рођени син бринуо о Богомајци до њене кончине, по заповести коју је примио на Голготи од распетог Христа, који ни у тој самртној агонији није заборављао да искаже нежну синовљевску љубав и збрине своју напаћену мајку. Зато је овај апостол на фресци приказан најближе Богородици, са прислоњеном главом крај њених ногу. Са леве и десне стране њеног одра стоје Петар и Павле, обојица се већ у својим молитвама обраћају Богомајци, да их не заборави и не остави, да својом материнском љубављу с неба чува и одржи верне хришћане. Богородица је пре своје кончине дуго разговарала са ученицима Христовим, пружала им утеху, савете и упутства о својој сахрани, рекавши да њено тело положе у Гетсиманију, у породичну гробницу њених родитеља, а одакле ће оно чудесно нестати након три дана, при свом вазнесењу. Тада им је заповедила и да нипошто не плачу и да је не жалосте, да не помућују радост која је очекује при дуго чеканом сусрету са драгим сином и Господом. Ту безгласну тугу, која сопоћанској фресци даје нарочито префињену осећајност, ремете једино жене са левог балкона, њене верне друге и пратиље, које своју потрешеност изражавају махањем руку и гласним нарицањем. Најдирљивији догађај осликан је у самом центру фреске где Христос, окружен светлошћу и анђелима са упаљеним чирацима, прихвата душу своје мајке, коју иконописац осликава као девојчицу у белом повоју, јер „душа Пресвете Богородице беше светла и непорочна, испуњена тишином од вере и наде у Бога, и благоуханим мирисом од молитава“, појашњава ово изображење Свети владика Николај,  –  потом нежно разговара са њоме и предаје је анђелима да је узнесу у небеске висине, недостижне и серафимима и херувимима, и свим светим угодницима, пророцима, мученицима.

Наш драги патријарх и господин српски Павле говорио је да је Пресвета Богородица у небеску славу узнела и женску природу и сваку жену која се труди да досегне духовне квалитете због којих је она изабрана да буде Божја Мајка. Да је права штета што данашња жена није свесна овог свог унутрашњег потенцијала с којим би могла да покори читав свет. Добри патријарх је био убеђен да жена данас води једну промашену и трагичну борбу у којој не тражи равноправост већ истоветност са мушким полом, у којој губи свој префињени идентитет а стиче једино дрске и саможиве особине својих мушких супарника... То значи да би данашња жена требала да се загледа у сопоћанско Успеније, да примети како је и мушки и анђеоски свет на њој очаран женском лепотом која извире изнутра, из чисте душе која пламти пожртвовањем и нежном женском љубављу, какву мушко срце не може да изнедри. Да пронађе надахнуће које су вековима у њој налазиле и српске владарке и српске сељанке. Јер наше древне фреске су жива огњишта и најстарији српски медиј који никога не лаже и не трује, оне су наша вечита „национална фреквенија“, сасвим супротна данашњој која се само користи српским именом и језиком, а која би могла да послужи једино као наслеђе фрескама из бордела спаљене Помпеје.

Царица Милица је Успенију Пресвете Богородице посветила красну Љубостињу а краљ Милутин своју Грачаницу, по многима најлепшу црквену грађевину 14. века. Етнолози бележе да су Срби од старине постили петнаест дана уочи Госпођиндана, без рибе и зејтина, како би се у тих пар недеља што више приближили драгој Богомајци, и причестили њеном скромношћу, уздржањем и добротом. Успеније је слава многих села и градова, терзијског и ужарског еснафа. Пишући о животу српског сељака 1867. године, Милићевић бележи да су о великој Госпођи приређивани највећи сабори по нашим манастирима где се народ окупљао, свечано одевен у чисте стајаће хаљине: „Кад се иде којој цркви или манастиру на сабор, скупља се света по неколико хиљаде из ближњих и далеких места. Ту се пограде неки вењаци, наложе ватре, те се пече месо, кува кава и точи пиће. Младеж игра у колу а старији људи ходају, састају се и разговарају о свачему. Ту се гледе девојке, ко има кога да жени, ту се много што шта купи и прода. Увече, у очи самог празника, по који калуђер или свештеник изиде пред цркву те попише имена свима који долазе цркви а та се имена после на бденију, и сутра на служби, помињу. Сутрадан, после службе Божије, постави се совра и поседају одабрани домаћини те ручају. Кад се диже у славу пуцају прангије и звоне звона. Кад се то сврши онда изнесу икону и пронесу је совром те приложи колико ко милује...“

Тако је од давнина цела Србија била покривена милошћу и благословом Пресвете Богородице, зато је и опстала на љутој балканској ветрометини. Царица Небеска и данас с пуно боли посматра српску невољу, наша лична и народна посртања. Још увек бди над Србима, као мајка над слабашним дететом, које никако не успева да сазри, да коначно само прохода.

Преображење

Преображење Господње, необична икона из Старе пиротске цркве. Подсећа на древне синајске иконе и осликава догађај који се збио у ноћној тами, на врху Тавора. Христос је на тој галилејског гори као сунце засијао и открио ученицима своју божанску природу. У јаркој светлости крај њега се јављају и древни пророци Мојсеј и Илија. Док Илија држи пророчку књигу у рукама, Мојсеј је осликан са таблицом закона. Њега иконописци увек изображавају младоликог јер је записано да године нису остављале никаквог трага на његовом лепом дечачком лицу. Појава древних пророка била је важна због старозаветних Јевреја који су сматрали да Христос својим учењем руши Мојсијев закон, неки су били убеђени да је он сам Свети Илија. Сада ти давни пророци разговарају са Христом, скрушено стоје окренути ка њему, као крај огњишта, и својом појавом из прошлости једнако обзнањују да загробни живот постоји, да душа не умире, да смрти нема.

Ни избор ученика којима је Христос открио ову тајну није случајан. Петар је симбол вере јер је први гласно исповедио божанство Христово, Јован је оличење љубави јер је био миљеник Христов и остао под распећем када су се сви разбежали, Јаков је симбол наде зато што ће први пострадати за Христа, с надом у васкрсење и живот вечни. Ова три најповерљивија ученика сада, клечећи на коленима, удивљено слушају Очев глас који се тад пролама из облака: „Ово је син мој љубљени, који је по мојој вољи, њега слушајте“, и посматрају чудесан призор, док их божанска светлост Христова умива и згрева. Зато Петар жели да она вечно потраје, да се трајно настани крај ње, те у заносу говори: „Господе, добро нам је овде бити...“ 

Таворску светлост је касније, на путу за Дамаск, видео и гонитељ хришћана Савле, и био поражен њоме. Она је очарала многе светитеље који су Православљу донели „исихазам“ – нарочиту традицију тиховања и бескрајне молитве, до појаве таворског зрака. Икона Преображења је уједно и икона православне просвете и могла би бити окачена у свим школским и културним установама, крај лика Светога Саве. Јер ми верујемо да једино Светлост Богочовека Христа може да просвети све јаме и поноре у људском бићу. Да је она савршени извор знања и човекољубља, а не модерна хуманистичка наука која своју етику заснива на теорији еволуције – на владавини лукавијег и јачег, на законитом прождирању и отимању, на мрачним и настраним поривима које сваки човек, ако их већ осети, и може и треба, као природне, да задовољи... 

Празновање Преображења  је установљено још у 5. веку. У храмовима се овога дана освећују први плодови грожђа и деле верном народу. У Жичи постоји предање које каже да је овај обичај у Србију донео Свети Сава, приликом повратка из Никеје. Можда зато у белешкама етнолога стоји записано од старих у Височкој нахији да ће "прави Србин тек овог дана први пут окусити грожђе, и то у цркви“... Срби су Преображењу посветили древне манастире Будисавце и Сисојевац, градске и сеоске храмове, славе и панђуре, овом благдану су испевали молитвене песме и празнични тропар, скројен у народном десетерцу: 

Преображен био си на гори,
Показавши учеником славу,
Колико су могли да је схвате
И поњају, о Христе и Боже!
Молимо Те, да и нама грешним – 
По топлима молитвама свете
Богомајке, јавне се, изиде
Свагдашњег Ти сијања сунашце.
Ти нам дајеш светлости и њом нас
Озараваш, нек је слава Теби!

По народном веровању, природа се од овог празника преображава, реке постају силне и свежије, зелено лишће се претапа у златне дукате. Све се мења осим човека. Једино он цвили у подножју Тавора, у мраку своје личне лењости, чамотиње и егоизма. До његовог преображаја воде успони и утабане стазе богочовечанског подвига, ка врху горе, где душу плени и весели чудесна светлост Христова.

Аранђеловдан (јесењи и летњи)

Свети Арханђели Михајло и Гаврило витлају сабљама над вратима Пећке патријаршије. Нимало топао дочек за оне који улазе у храм. Као да прете, као да подсећају, да су једном за свагда изговорили своје „Но пасаран“ пред гордим и себичним анђелима. И да такви сада могу и ући у богомољу, али не и у Царство Небеско, које она предображава. 

Фреска је осликана некад у доба Душаново што нимало није случајно. Моћни владар је необично волео свете Арханђеле, даривао њихове храмове све до Палестине. Био је убеђен и да га је Арханђел Михајло исцелио од неке тешке и смртноносне болести, те је њему и Гаврилу, у знак захвалности подигао велелепни храм на Бистрици, по старим списима, краснији од Дечана, најлепши под сунцем. Можемо само да замишљамо то чудесно здање и раскошне прославе Аранђеловдана на двору цара Душана које је народни песник опевао у десетерцу. Могли бисмо и да наздравимо стиховима Јована Дучића, тужном здравицом у којој је сажета сва трагедија и проклетство нашег народа:

За твоју Славу светли Царе
Што и сад владаш у нама,
Који чувамо славе старе
У молитви и на струнама!
Али је црно доба за нас
Откад је ово кољено:
Све је на пазар пошло данас,
Све слављено и вољено.

За твоју Славу светли Царе,
Нека свак пехар попије -
Јер су спопале путе старе
Змије и љуте шкорпије...
Куда су прошли сви трофеји
С војскама твојим смелима,
Сад стоје слуге и лакеји
Сви с обореним челима.

За твоју Славу светли царе,
Царе над трима морима!
Зли жреци данас причест кваре;
Губа је у свим торима...
Над твојим царством мрак се шири,
Ветрови црни дувају:
Сад нашу савест бране жбири
Лупежи благо чувају.

Етнолози пишу да је код старих Срба постојало неписано правило да онај ко у јесен слави Арханђела Михајла, тај и у лето прекађује Арханђела Гаврила, строго постећи седам дана уочи оба ова празника. Забележено је и простодушно народно веровање које каже да се Аранђели у време својих благдана, одевају у просјачку одећу и силазе међу Србе, да дарују сироте и укори грешне. Та народна легенда постајала је сурова збиља једино у животу књаза Милоша. Њега су годинама прогањале неке чудне олује у ноћима пред летњи празник и стишавале се тек пред зору, након дугих молитава и покајног кнежевог плача. Била је то добро чувана тајна на његовом двору, позната једино митрополиту Михајлу и двороуправитељу Анастасу Јовановићу који је и записао у свом дневнику. Ту заборављену бележницу је открила књижевница Светлана Велмар Јанковић и тек недавно обзнанила свету: 

„...У ноћи када је празник Светог Аранђела летњег долазио, између 12. и 13. јулија, велики се олуј подигао. Олујина невиђена. Врата, прозори, капије, ограде, све лупа и шкрипи. Дрвета хуче. Ноћ дубока, сви легли. Господар и Митрополит у одвојеним кућама коначили. У глуво доба, ево ти код Митрополита слуге Господаревог. Да Митрополит одма Господару иде. Да се не облачи много. Што пре да стигне. Кад му је дошао, Митрополит нађе Господара ван себе. Ни замислити није могао да ће Га икада таквог видети. Косе Му се све накоштрешиле. Хода, па седне. Опет хода па седне. Кад хода клеца. Видиш какав се олуј подигао, рекне Митрополиту. Видим, Господару, одговори Му он. Није то олуј обичан, рекне. То душа Карађорђева мира нема, па мене гони, рекне. Знаш ли, попо, да се ноћас 42 године навршује од како смо Карађорђу живот узели. Главу му од тела одвојили. Из ненада морало се. На превару. Морао сам, попо. А какова је то човечина бијо, тај Карађорђе! Кум мој. Ма гди да сам, попо, у овој се ноћи увек олуј диже. Свих четрдесет два лета. Четрдесет и две ноћи. И кад сам у Бечу и кад сам у Влашкој. Ево сад и овди. Крв ме његова опомиње, опрост да тражим. А сада ни Вучића нема. Придружио му се тамо горе. Исповеди ме, попо, па да молим Господа да грехе моје велике опрости ми. До зоре су се молили заједно. Клечали заједно. Али се Господар смирио није док сутрадан није Врбицу у Аранђеловац прекрстио. И док није новце приложио да се ту црква подигне, Светом Аранђелу посвећена. Да се Свети Аранђел смилује и душу му привати, кад је Господар једном испусти. А олуј, кад се смирио? Питам Митрополита. Пред зору, кад смо се у молитви и Господар и ја утишали, вели Митрополит. А онда дошла зора. Ни облачка. Дан светао родио се...“

Јесењи Аранђеловдан је у кнежево доба био слава месарског еснафа, касније и првих ауто клубови, разних добротворних удружења... 

Данас је друга по важности слава у Срба. И прославља се након Дана победе чије су име променили у Дан примирја. Ваљда да би народ заборавио своје борбе и устанке, да би се лакше примирио пред новим господарима света, гордим и себичним анђелима у човечјем телу. Њихова су већ многа српска блага, врела и мејдани, житнице и орања. Њихово је јавно мљење, здравство и просвета, наука и богословље. Остала је само српска душа, као живи храм пред којим стоје љути Аранђели. Чуваће га, до коначне победе, све док мирише на тамјан и босиљак, док у њем горе три стара кандила – Вера, Нада и Љубав наших дивних предака.

+++

МОЛИТВА СВЕТОГ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА
СВЕТОМ АРХАНЂЕЛУ МИХАЈЛУ 

Сав си огањ и ревност, Свети Архистратиже Михаиле, зато те молимо: учмале душе наше запали огњем ревности твоје, да бисмо будне савести увек радосно служили заједничком Господу нашем, свесрдно се угледајући на тебе, безгрешног и светог брата нашег, и врховног Војсковођу нашег, врховног Војсковођу све небеске и земаљске војске Христове. Чудесни Господ Христос начинио је једну Цркву од анђела и људи, да бисмо се ми људи, који тајанствено представљамо херувиме на земљи угледали на свету небеску браћу нашу, на чијем челу стојиш ти, лучезарни и дивни Архистратиже Михаиле. Ти си на небу победио свезлог Сатану, и збацио га с неба на дно пакла, помажи и нама увек, молимо те, свемоћни Архангеле да и ми свепобедном силом твојом побеђујемо свелукавог Сатану, који нас са свих страна напада и искушава кроз безбожне људе, кроз нечисте помисли, кроз земаљске сласти, кроз опојне страсти. 

Сав си свет, чист и безгрешан, дивни Првоангеле Божји; молимо те свесвети, молимо те свечисти, молимо те свебезгрешни, учи нас дан и ноћ како да живимо свето, чисто и безгрешно, и даруј нам твоје херувимске силе, да бисмо истински и стварно херувимски живели на земљи ми који по неизмерном човекољубљу Божјем представљамо херувиме на земљи. Не остави нас у отровном блату наших сластољубивих земаљских жеља, него нас подигни у небеске анђелске висине и оспособи нас да анђелски свето и чисто поживимо док смо у телу на земљи. Милостиво погледај на нас, Свепобедни Архангеле, снисходљиво се спусти до нас, те нас, заспале у гресима, пробуди на борбу са злом, са грехом, са смрћу, са ђаволом, да бисмо, вођени и сокољени тобом, лако савлађивали сваки грех, сваку страст, сваку смрт, сваког ђавола. Ми знамо, Богоносни Архангеле, ти имаш власт над нечистим дусима, над болестима, над смрћу, над гресима; испуни душе наше божанском силом својом, еда бисмо и ми неустрашиво ратовали и херувимски побеђивали све непријатеље спасења нашег, вере наше, душе наше. 

Свепобедни Војводо Небеских Сила, ти си очистио небо од Сатане и црних ангела његових, очисти и душе наше од свакога греха, јер греси наши отварају врата и прозоре душа наших, те кроз њих улазе у нас нечисте силе демонске, прљајући и умртвљујући душе наше, које треба да су анђелски чисте и анђелски бесмртне. Без твоје свепобедне помоћи, Небески Војсковођо, ми лако постајемо плен нечистих сила; стога те од свег срца молимо: уврсти нас у своју непобедиву војску, и ратуј за нас и испред нас, водећи нас и предводећи нас у свакој борби за душу нашу, за спасење наше, за вечност нашу, и осигуравајући нам победу над сваким грехом и над сваким ђаволом. О, пресвети Архангеле, ми смо очајно немоћни пред демонском силом вражјом, ако нам ти не притекнеш у помоћ божанском силом својом. Са тобом, ми ћемо увек односити победу у свима биткама за душу нашу и спасење наше и вечност нашу; а без тебе, ми беспомоћно посрћемо из пораза у пораз, из греха у грех, из пакла у пакао.

Зато буди увек с нама, и не напуштај нас због грехова наших и смрада нашег, него, љубећи нас божанском љубављу, учини да омрзнемо грех и све греховне сласти, и испунимо душе своје миомиром еванђелских врлина. Ево, душе своје предајемо теби, пресвети Првоангеле Божји; молимо те и преклињемо, води нас увек путевима који одводе у Царство Небеско, да бисмо заједно с тобом, вечито славили свемилостивог Спаса нашег - преслатког Господа Христа, и Његовог свечовекољубивог Оца, и свеблагог Духа Утешитеља, коме слава и хвала сада и увек и у векове векова. Амин


Недеља о исцељењу губаваца, 29. по Духовима (у време пандемије)

 

Колико утехе, наде и радости на старим српским фрескама. А ми још увек зуримо у екран који нам душу, исувише дуго распиње страхом и безнађем. Погледајте како заражени болесник прилази Христу, кршећи све строге одредбе тадашњих законика и епидемиолога о социјалној дистанци. Охрабриле су га бројне вести о Христовим чудесним исцељењима, свуда по Галилеји. 
Бескрајна нада обасјала је тужно срце очајника који је годинама живео у строгој изолацији, ван зидина града Капернаума, осликаном у позадини ове дечанске фреске. Само тренутак касније, губавац ће прићи још ближе и пасти на колена, молећи Христа да му помогне, да га исцели од заразе која је читаво његово тело претворила у болну рану: „Ако хоћеш, можеш ме очистити...“ 

Дечански иконописац је његову тешку инфективну болест персонификовао, приказавши је као беличасто–прозирну неман која наликује огромној корњачи, и која својим дахом покушава да разнесе своје бактерије у правцу Господа Христа. 

Обратите пажњу и на свете апостоле. Они осећају смрад човека који се жив распада, слушају његов језив вапај, али не беже нити узмичу пред опасношћу и мучним призором. Ништа њих није могло одвојити од љубави Христове (Рим. 8,39). Они ће касније, без сумње и страха, често целивати те Христове руке којима је Он, ту пред Капернаумом, дохватио гнојаво тело зараженог, смиловавши се на њега. 

Од додира Христовог болештина се повлачи и сасвим ишчезава са лица и тела губавца који устаје сасвим здрав и обновљен, радостан и благодаран. Бели свитак који Христос држи у левој руци изображава речи Христове које је потом упутио прокаженом, тражећи од њега да оде код свештеника, који су у то доба вршили и улогу медицинских радника, како би они установили његово ново здравствено стање, и да би га упутили да испуни све што стари закон у тим приликама налаже. Христос, дакле, уважава законе, науку и медицинске прописе. Али их и превазилази својом богочовечанском Љубављу, јачом и надмоћнијом од свих друштвених норми и изума, од сваке болести, заразе и смрти.

Данас, два миленијума након овог догађаја, планетом хуче и витлају неке нове заразне болести које је човек произвео у својим најсавременијим постројењима. Смртоносни бацил је, дакле, последњи изум, последња реч науке и етике цивилизације која се одрекла Христа, прогласивши Његово Јеванђеље ненаучном бајком. Тај вековни рат гордог човека против свога Творца и Спаситеља, окончава се пред нашим очима, у безумљу, у језивој аутодеструкцији и коначном људождерству. Вирус је постао моћно оружје у рукама имућних гордељиваца који су наумили да човечанство прореде и сместе у глобални логор у коме ће екран бити једини прозорчић, једина илузија слободе. Вирус је постао невидљиво пушчано тане које треба да убије и оно мало душе у измрцвареном човеку, оно мало вере, наде и љубави, преостале у његовом срцу. 

„Господе, можеш нас очистити“, нека вапе болесни. Здрави нека храбро, попут апостола стану иза свога Бога и Господа. Нек дечанска фреска постане наша стварност. И нек оживи у свима нама та јеванђелска вера, јача од очаја и страха, од телесне болести, биолошке смрти. Тада ће и Христова милостива рука постати наша најлепша збиља и утеха. А додир Његов – исцељење и радост целоме свету.

Васкрс у доба прогона и пандемије (2020)

Свештеник је одмах након службе, још увек у белом стихару и са крстом у руци, говорио о неправедном управитељу који је разноразним марифетлуцима успео да умилостиви свог господара и сачува своју службу (Лк. 16). Рече да та јеванђелска прича објашњава како у животу постоје необични тренуци када су вештина и сналажљивост на нарочитој цени, тренуци у којима се ризичним, па и незаконитим радњама стиже до милости Божје и вечних станишта Његових. „Ништа више не смем да вам кажем, јер и ја сам под влашћу“ рече на крају своје загонетне проповеди: „Васкршња литургија почиње у пет, поменућемо све оне који не буду могли да дођу“.

Срце ми устрепта од радости. Тек тада разумех какав нам се чудесни Васкрс спрема! Живо Јеванђеље пред нашим очима! Јер наш Пилат је већ завео полицијски час, претходно оправши руке течним сапуном у препуним супермаркетима. И првосвештеник је од лажљиве струке и оног рода у коме се до дана данашњег верује да је Христос варалица. Ту је и проклети „страх од Јудејаца“ због кога већ недељама, као некад поплашени апостоли, седимо затарабљени у својим кућама (ср Јн 20,19). Можда ће тог васкршњег јутра и наоружани стражари чувати храмове од верника, да не би кришом ушли, и причешћени, однели са собом тело свог Господара...


Нека их пред саму зору божанска рука смете и вргне у дубок сан, као некада римске војнике. Ил нека им бар омекне срца када нас угледају, јер ми долазимо! У освитку првог дана недеље, скритим стазама, тражићемо пут до милога храма који тог јутра постаје чудесна пећина Васкрсења. И где свештеник одевен у беле и блиставе хаљине, као арханђел са милешевске фреске, чека верне да им јави, да им покаже Дивнога Христа који васкрсе.

Долазимо Христе, да те поздравимо. Свим срцем да те загрлимо. Душе да напојимо здрављем и утехом, миром и радошћу, у росној зори Твога Васкрсења.

Света Петка


Док пролазимо поред паркића на углу аутобуске станице у Београду често и не приметимо велики стари крст од црвеног мермера који дочекује и испраћа путнике, подсећа на јунаштво предака али и на један необичан догађај који се збио уочи самог ослобођења – на чудесну појаву Свете Петке у Београду, омиљене српске светитељке која је тад успела да пробуди савест у озлојеђеним београдским хришћанима, а да варошке Турке сачува од српске освете. На ово заборављено знамење скренуо ми је пажњу хаџи Игор Рељић из Ваљева, проследивши ми и дирљиву повест Николе Трајковића из 1939. године, коју би требало публиковати у свим ђачким уџбеницима, као пример српског чојства које све више бледи и ишчезава у потоњим временима, заједно са искреном и дубоком побожношћу наших предака:

+++

... Осећало се већ у ваздуху да је Tурцима од­звонило, и због тога су они све нервознији. Сваки је час долазило до сукоба између Хришћана и Турака, било пред властима или у трговању међу људима. Било на капићицима међу женама, на улици или чесмама међу децом. Хришћани су попушта­ли, али се из свега опажало да је стрпљење исцрпљено, и да се још дуго тако неће моћи издржати. А Турци су били све бешњи и необузданији, нарочито они у тврђави, а после и ови у вароши. Ко би пролазио поред Калемегдана, није смео ни главе окренути ка џомбастим пољанама, кад би се по њима делије џилитале. А кад би још те делије из града изашле и упутиле се савском улицом, онда би се ћепенци спуштали, дућани затварали да неко не страда у својој кући.
У таквој, дакле, загушљивој и неиздржљивој атмосфери, свану крвави и несрећни дан на Чукур-чесми. Глас о смрти оног српског дечака, и оружани сукоб између Турака и Срба, муњевитом брзином се рашири кроз целу варош. Под утицајем страшног догађаја, свет се узрујао и све се заталасало. Огорченост и освета сваког тренутка могла је праснути и довести до недогледних последица.
У недељу, по подне, 3. јуна 1862. године скупила се српска младеж, слуге и шегрти са бакрачима, ђугунима и ћуповима, да на Чукур-чесми наточе воде. Чесма се налазила у близини турске полиције и њихове касарне. Из ње било је дошло неколико турских војника са тестијама по воду. Турски низами не хтедоше чекати на ред, потискоше наше момке да би пре свију воду наточили. Момчад се успротиви, и поче свађа. У гужви разбије се крчаг једном низаму, а овај наљућен удари разбијеном тестијом једног нашег дечака по глави. Из ране крв је поте­кла, наста вика, псовка, дотрчаше околни Срби, као и Турци, дође и наша полиција да одведе насилника турског у затвор. Ту се нађе и тумач - терџуман Си­ма са два жандарма, и поведоше низама србској по­ли­цији. На несрећу ова поворка имала је проћи по­ред турске касарне, и кроз прозор турски војници опа­зе овај спровод. Да би свог војника одбранили, они оспу плотун на наше жандарме. Терџуман и је­дан жандар српски беху убијени, а остали се разбегоше.
Тог истог дана, при сахрани ове двојице, десило се да негде око Коларчеве куће наста дуже пушкарање и са града топовска пуцњава на варош. Свет заплашен остави мртваце на сред улице, разбегне се и после тога дуго је времена потрајало, док су се грађани окупили и пратња продужила ка гробљу.
И збиља, овај догађај на чукур чесми био је дуго очекивани знак за побуну против Турака, варош се подели у два љуто завађена тавора, на Турке и Хришћане. Центар борбе био је горе око полиције на Зереку, даље, око џамије код евангелијске цркве, и на Варош-капији испред Саборне Цркве, где су се српски грађани ушанчили, подигли барикаде да затворе долазак турске војске из тврђаве. Један хоџа док је певао на минарету би убијен, и сада наста пушкарање са обе стране. И тако трајаше до саме зоре. Турци из града бомбардоваху варош кумбарама, док Турци варошани бежаху из својих домова у џамије. Градске капије ушанчене беху пуне Турака, Срби их опколише и не пуштаху ни тамо ни амо. Породице српских кућа бежаху преко брда, поред данас Вајфертове пиваре, за Топчидер и Кошутњак.
И савска чаршија затвори се одмах, нарочито она око „Лимана” где су некако куће и баште Хришћана и Турака исувише биле измешане. Турци, на први знак из узбуне, несигурни међу многобројним Хришћанима, који год могаху, побегоше у тврђаву са породицама и децом оставише и дућане и куће своје отворене, пуне робе и свакога блага. Ипак, добар број њих, баш они најмирнији и најпажљивији према Хришћанима, звани ерлије, немогаху се дочепати тврђаве, и остадоше такорећи на милост и немилост својих дојучерашњих суседа и муштерија. У последњем тренутку успеше само да се склоне у ону џамију поред „Лимана”, затворише се у њу са женама и децом, и чекаху спасење или пропаст.
Али ствари су ишле све на горе. Горе у вароши водиле су се борбе и доста је Срба било изгинуло а већ бомбардовање из тврђаве толико разјари Хришћане, да се Срби са савске стране скупише око џамије у намери да побију све који су се у њу склонили. Сваким даљим часом гомила око џамије била је већа, раздраженија и претила све оштрије Турцима у њој, али продрети у џамију није могла. Била је то висока грађевина од камена, а капија и капци на прозорима, као што рекосмо раније, били су од кована гвожђа.
Са свих страна Срби и Хришћани, из свих савских махала, оружани до зуба, стизаху у буљуцима џамији, решени да се љуто освете Турцима, да руше, да пале и све што стигну под нож ставе. Било се већ рашчуло да се у горњем делу вароши води јака борба, особито око Стамбол-капије, Видин-капије, Варош-капије, а и око Сава-капије. Све ове капије беху препуне турске војске, правих низама и аскера, којима беше већ немогуће докопати се градских зидина. Они пуцаху из тих капија, сада утврђених као праве мале тврђаве, на Србе грађане који су их опсађивали. Тако исто и све џамије беху пуне ерлија са својим породицама, побегли из својих околних кућа ту да се заклоне, али на пуцање наших, они одговараху слабо, тек бранећи се од напада споља.
Међу првима око џамије на „Лиману” био је познати јунак са Мишара, сад већ у годинама БакалМита, који је храбрио, соколио, позивао и наређивао шта има да се учини у опсади ове џамије. Он је тако, наредио, да се донесе гомила горивног материјала са обале, из дућана и авлија, затим, читаве тулумине катрана из околних магаза, трупци луча, слама, како би се што боље запалила џамија, или бар угушили димом који су били у њој. Бакал-Мита, наоружан до зуба, сакупио је био око себе читаву чету све самих голаћа који иако су били способни на свако херојско дело, али којима овде ипак није било место. Били су то већином доскорашња раја, сироти радници са обале, Херцеговци и Босанци, па силовити Црногорци, сви оружани јатаганима и старим турским пушкама. Целог дана у више махова, јуришали су на џамију, али нису могли продрети. У један мах провалише један део врата, али Турци кроз тај отвор из џамије оспу жесток плотун. Срећом само је неколико рањено, али напад се одби. Ту и наш Бакал-Мита би рањен у десну руку и мораде се са осталима повући. Мало после овога запалише скупљено гориво око џамије и гомила повика:
- У огањ у пламен с њима! Пламен нека им суди! Доста су нам наше очеве и браћу на коље набијали, жене и децу под нож стављали! У огањ с њима!
Тако је гомила разбешњена викала, док огањ блесну и пламен поче лизати уз камене зидове, али није могао учинити велике штете. А ветар са Саве дувао је у супротном правцу и недаде густом и отровном диму од катрана да продре кроз високе прозоре у џамију и да погуши скривене Турке у њој.
У томе паде ноћ и народ уморан повуче се, иако још увек велики број оста око џамије да чува излаз Турака. Главни напад би остављен за сутра, када ће озго из горње чаршије доћи чета Црногораца, чувених да немају милости за Турке. Гомила је унапред већ уживала, чекајући на њих, па да свом силом груне на џамију, у којој је све склоњене била осудила на смрт.
И стари Никола Јосифовић, са осталима, кад је већ пао први мрак, повуче се од џамије и оде у свој дом да се одмори. Жена и деца нису били избегли у Топчидер, и зато их онако уморан и забринут само погледа шта раде, и без вечере попе се на свој лепи чардак, одакле се видела цела Сава-махала. Одатле нешто ниже своје куће, опази он у мрачној ноћи велику силуету џамије, још светлуцаве сенке од неугашеног згаришта око њених зидова, и онако са висине назре у њеној унутрашњости слабу светлост. 
- Последња молитва Алаху! Помисли у себи стари Никола брижан шта ће све из тога изићи и ко ће најзад победити у овој борби, леже на миндерлук да се одмори.
Још му је у ушима брујао хук разјареног народа, и у дну зеница светлуцала она чудна светлост из дна мрачне џамије, кад се стари Никола трже и погледа испред себе. Пред њиме била је висока, суха жена у дугој белој хаљини, са златним крстом на грудима.
- Никола! Никола! Ти спаваш, а ниси се збринуо за невину децу и слабе жене поштених људи, са којима си целог века радио и друговао. Јесу ли те кад год оштетили или понизили као роба, без писмена и сведока давао си им хиљаде и хиљаде гроша и цванцика, и исто од њих примао, јесу ли ти кад год закинули, ти спаваш, а своје дојучерашње комшије, ерлије оставио си да их са женама и децом покољу. Ако су аге и бегови били бесни и мучитељи Хришћана, они ће платити за своја недела. Свирепи низам је сакривен у тврђави београдској, тамо одведи Бакал-Миту и његове голаће, а не овде да нападате муслиманску џамију и жене и децу у њој. Крв тих невиних жена, стараца и деце пашће на главе вас који сте их могли спасти, јер гомила је безумна, она незне шта ради. Недај да се калдрма Београда, на којој ће се рађати и живети твоји потомци, као и свих оних безумника који нападају сада на џамију, умрља невином крвљу! Иди Никола,иди и одма спаси главе и мал њихов, јер Србин не сме бити осветољубив према нејакоме, нити пљачкаш...
Стари Никола, увек трезвен, паметан, присебан човек, у први мах згранут ко му и шта то говори, једва се прибра, скочи са миндерлука и још збуњен, готово уплашен викну: 
- Ко си ти?
А жена се осмехну само и рече:
- Иди и спаси невину крв! И нестаде.
Стари Никола гледао је још дуго унезверено и нетремице у угао чардака, из ког се појавила жена. У једном тренутку жмарци га подиђоше, јер он виде тамо, баш тамо где жена нестаде, икону Свете Петке. На икони била је та иста жена, светитељка, чудотворка, са златним крстом на грудима.
- Света Петка! Прошапута старац и прекрсти се. Подвижнице и Чудотворко, Света Петко помози!... Спаси овај народ од угњетача, али га саклони од греха. Амин!
 Брзо се прибра, запали кандило пред иконом, уз кратку молитву прекрсти се три пута, па приђе супротноме зиду, на коме је изнад миндерлука висило оружје. Ту је оружје увек стајало да се у случају потребе у свако доба дана и ноћи, при руци нађе. Погледа у своје оружје, које му је ту још од оца стајало, па одабра и опаса брзо дрхчућим рукама силав од црвеног сафтијана, за који гурну две кубурлије које су опробале свој пламен у руци његовог оца Јосифа на Мишарском пољу. Њима додаде кратки и као гуја оштри јатаган и тучану арбију, и у руку зграби стару пушку, танку дугу арнаутку, искићену срмом, коју је његов отац у својој раној младости донео из Санџака, одакле је био родом, кад је са њом пошао у Први устанак под Карађорђем. Затим се прекрсти још једном пред иконом, и одјури као од некога ношен.
На капиџику дома само што се окрете својим момцима, наоружаним џефердаркама, и довикну им да пазе на кућу и чељад, а и да капију не отварају никоме док се он дома не врати.
Чим ступи на мрачну улицу, опази гомилу народа, наоружаног и раздраженог, где вичући и претећи силазе наниже, на Саву ка Лиман-џамији и Сава-капији, одакле су се бојали да Турци не покушају из тврђаве пробити се до џамије, како би спасли опседнуте.
Из споредних мрачних сокачића и ћорсокак чули су се ударци секире. То су већ разна фукара, башибозук, руља голаћа, хамали, просјаци, цигани и остали талог обалске сиротиње, покушавали да обију турске капије и капке на магазама ради пљачке.
Стари Никола одјури као без душе у Бакал-Митин дућан, кроз аркапију, разуме се, пошто су на дућанима, према џамији, били спуштени ћепенци. Ту нађе много млађих савских трговаца окупљених на договору шта да се ради. Старији су били код својих кућа да бране дом жене и децу ако затреба.
- Шта је, по Богу, ово браћо, поче стари Никола. У дахије и делије ли и ми одосмо?... Ено, пљачкају по улицама наше Сава-махале. Размилела се багра, и прште капије и ћепенци под сикиром. А ми гледамо... Куд денусмо образ, браћо христијанска... Па сада ударисмо на жене и децу! Оћемо у огањ да их бацимо... Грех од Бога! Зар су нам она крива за зулуме низама из града, јаничара и бесних крџалија? На невину дечицу и жене и старце ужегосмо огањ, огањ нас да спржи... А Бог га угаси, видели сте и сами. Пљуну на огањ и на нас, нека нам је... Знате ли ви чија су то деца и жене? Наших комшија, ерлија, из наше махале! Кад кретасмо у свет са трговином и послом, зар и њима не поверавасмо домове и децу нашу? ... Па сад кад су ти поштени трговци добри суседи, који су често нас бранили од оних крвопија из града, морали да се склоне у тврђаву, а ми халакнусмо као хијене на децу и жене њихове. Алал нам образ, браћо христијанска!...
У чича Николиним очима блистао је пламен, какав никада невидеше суседи и пријатељи његови. На његова уста као да није говорио он, већ нека чудна дотле непозната воља, као да је био у неком заносу, верском надземаљском. Његове речи погађале су као маљеви, тешко, са треском и сви га гледаху запањени, забезекнути.
Крај њега стајао је Бакал-Мита, јунак са Мишара, са тек превијеним свежим ранама.
Ћутао је дубоко замишљен, погнуте главе, чак са једва видљивом сузом у оку.
- Имаш право, стари Никола, куд ће нам образ и душа наша? понављали су најстарији и најугледнији. Занесосмо се уз гомилу, па човек немисли... А народ је ојађен, па му се накупило, накупило да прсне... Од Косова се скупља, хеј, није то мало... Али ипак, имаш право, имаш, чича Никола! Срамота је, шта ово чинимо...
Људи се згледаху и замислише, па један поче:
- Ама, има ли начина да спасемо те несрећне ерлије и њихове породице из ове проклетије од џамије, камен на камену да јој не остане. Има ли начина и времена док руке и душе не упрљасмо невином крвљу?... На чича-Николин предлог одјур­ише одма момци да позову и друге сављанске трго­вце и грађане, па кад их се искупи велики број, на његово наваљивање образоваше патроле да штите домове и дућане од пљачке, ма чије да су. У томе поможе и оно мало чувара реда што се на Сави задржало, јер су све главне снаге наше власти биле заузете горе према Турцима у тврђави, и око варошких капија. 
- У џамији нису делије и Турци крвопије из тврђаве који су нам сметали да радимо и живимо, настављао је стари Никола. То нису они који су харали и мучили, набијали на коље и убијали. Ово су ерлије и њихове породице, ерлије, са којима целога живота трговасмо и скућисмо све што данас имамо... Није право, од Бога је грехота да их оставимо да страдају, јер ако народ ојађен од оних душмана из тврђаве, аскера и јаничара, продре у џамију, нико главе изнети неће... Чуо сам да ће сутра, зором озго из чаршије да нам дође чета Црногораца! Онда је, браћо са њима свршено. Морамо гледати да или народ умиримо или Црногорце вратимо натраг, или да ерлије - макар и кришом - пропустимо до тврђаве, пре но што ови дођу... Да би учинили добро и Богу угодно дело, јер то су у већини жене, старци, и невина деца, ја вас саветујем да ми старији Сављани, заузмемо „Лиман” који је позади џамије и захвата простор до саме обале; затим да све оне из џамије, кроз хан пропустимо до обале, да се укрцају у оно неколико ђемија што су тамо, па нека им је просто, ваљда нам Бог неће заборавити то добро дело! Јер не заборавите, њихова је крв невина, а и она би пала на нас и наше потомство... Турци нису били како треба према нама, али Србин нека буде и остане оно што је. А ако неко има за ово да одговара народу и закону, ја сам ту да примим грех на своју душу!
И савски трговци прихватише замисао старога Николе. Под видом да спрече пљачку , уђу они у хан „Лиман” који је под својим кровом у пуним пространим магазама имао гомиле дењкова са памуком, савтијаном, сировим кожама, џакове босанске соли, брда пресног и сухог воћа, пекмез шљивов и масло у дугим фучијама, мешине са медом и шуме брезових метала. Поставе страже, и кришом, пред саму зору, још по ноћи, пропусте ерлије, старце, жене и децу да пређу у тврђаву.
Тако се збило једно велико добро дело, без кога би невином крвљу била обојена калдрма Сава-махале...
Међу сављанским трговцима, који су учествовали у нападу на Лиман-џамију, био је и члан Магазаџиског еснафа, сада давно почивши Ћира Христић, трговац лончарски из Сава-махале. Да би обележио овај историјски догађај неким трајнијим спомеником, нарочито зато што је учињено једно племенито дело и невина нејач спасена из џамије, он је две године доцније, идући у Пешту трговачким пословима, донео од туда један споменик у облику великог крста од црвеног мрамора, и као што га је купио, тако га је и поставио, о своме трошку, на сред ондашње мале пијаце, баш управо пред данашњом Београдском задругом.
Приликом регулације тога краја, пре више година, тај је крст пренесен у парк између хотела „Бристола” и Жељезничке станице, где се и данас налази. То је у исти мах и један од првих споменика Незнаном Јунаку, који је скромни лончарски трговац са Саве подигао у славу палих јунака у Сава-махали 1862. године. Судбина је хтела да на том споменику зуб времена збрише до данас све трагове онога што је почивши Ћира Христић дао исписати у славу сављанских јунака и за спомен свога честитог трговачког имена.
_________
Икона: Слободанка Боба Тодоровић
Фото: Милан Дробњак

Материце


Сећам се да сам као дете често покушавао да се сетим како сам се то осећао док сам био у мамином стомаку. Моје тадашње представе биле су вероватно само плод маште једног размаженог детета али, ето, и сада памтим да сам тада као кроз неку течност слушао како мајка с неким разговара и прихватао сваки покрет њене душе, туговао кад је она била тужна, радовао се када је била радосна. Било ми је топло, лепо и удобно у њеном стомаку. Касније ми је мајка причала да сам ужасно вриштао након порођаја, и да су јој бабице у царибродској болници љутито заповедале: "Аман, умири тог Црногорца, не може нико да спава због њега!", а ја и данас верујем да бебице дуго плачу само зато што им је било исувише лепо у мајчином стомаку. 


Сећам се да је на једном предавању, овде у Пироту, владика нишки Јован изрекао једну дивну мисао, говорио је да човек читавог живота трага за том првобитном топлином коју касније може да пронађе једино у божанској благодати, у загрљају Божјем. Замислите само како је то дивно, бебица обитава у рајском стању а мајка је њен ходајући рај. Али кад изађе из њега чека је подвиг, чека је борба да тај рај поново задобије. И тај витешки став ка животу, данас готово ишчезао, утискиван је у српску дечурлију од самог рођења. То лепо осликава један помало груб и чудан обичај код старих Срба Граничара у коме би свекрва стала пред породиљу са пушком и преслицом у рукама, и љутито заповедала свом будућем унучету: „Адје, у име Божије, растаји се са срцем своје матере, ако си мушко, ево ти пушке па пуцај, ако ли женско, ево ти преслице, па преди. Ајде, изађи на овај вијели свијет“... Дубоку богословску мисао о мајци као икони првобитног раја и будућег Царства такође осликавају стари српски обичаји у којима се јасно уочава да је бременита жена била свесна своје узвишене, божанствене улоге те је зато у трудноћи чинила нарочита добра дела, прихватала и гостила просјаке и путнике, поштовала укућане, била заклоњена од ружних призора, болесника и рањеника. Стари српски обичај је и да мајка пред порођај отпости „осмицу“ и прими свето Причешће молећи се Богу за чедо своје, за слатки пород свој. Стари је обичај и да мајка пред сам порођај све усрдније изговара просту народну молитву упућену Оној која њу може најбоље да разуме, да утеши, да умири: „Света Богородице, помози ми!“... 

Овај мали хвалоспев посвећен брижним мајкама које своју децу духовно хране и васпитавају готово од самог зачећа, написао сам пре неколико дана јер ме је управо једна таква мајка разнежила својим писмом у коме поручује Православну ризницу за своје дете које још увек носи у утроби, ваљда да би га још сада стиховима миловала и с њима дочекала на овај свет. Та млада мајка покушава да бди над сваким својим покретом, пости и намерава да се на Божић причести, и све то чини да би своје детенце оснажила и што боље припремила за тежак живот у Србији. Таквим мајкама би требало разделити светосавско ордење јер оне своју свештену и рајску улогу испуњавају у доба када то више нико не вреднује. Мајка је постала предмет поруге и подсмеха у чему се утркују несавесни послодавци, шовинисти и феминисти, владајући режими који доследно и у наставцима, преко својих медија и своје просвете стимулишу једино културу разврата и смрти. Улога мајке често бива незапажена, чак и поцењена и у самој Цркви, јер шта је стара српска игуманија него мајка која негује Христа у душама својих духовних кћери, која матерински брине о манастиру, подиже га на своје ноге, изграђује и украшава, бди над њиме као Богородица над Атосом, као Јелена Анжујска над Градцом, као Евгенија са Јефимијом над Љубостињом...

Данашње раздрагане мајчице, мудре и богољубиве, са осмехом пркосе српској смрти, и то је најлепша благовест за нас. Замислите само, можда се под њиховим срцима већ сада мешкоље бебице које ће једнога дана васкрснути Србију из гробнице данашњег ропства и неправди, сеоба и умирања. Можда су ти малени српски анђели већ у повоју, можда већ трчкарају по градским вртићима или јурцају по школама. И највећа заслуга за њихов будући подвиг припашће управо овим данас невидиљивим и неважним мајкама. На такву наду ми имамо право, нарочито у ове предбожићне дане. Јер ми празнујемо догађај који се збио у једном сличном цивилизацијском мраку. И у коме је једна тиха и пречиста Мајка постала узвишенија од небеских звезда и анђела, зато што је родила своје мило Чедо, маленог Божића који ће спасити свет.