Велика Госпојина на фресци у Сопоћанима.
Зидине манастирског храма осликала је група непознатих зографа,
вероватно и неслутећи да својим кичицама стварају најлепше сликарство
13. века. Научници у њиховим потезима препознају бар двојицу првокласних
уметника којима у то доба није било равних. Верује се да су загонетни
творци сопоћанског ремек-дела дошли из Цариграда, престонице културе и
уметности тадашње света, а која је једина могла да изнедри овако велепно
византијско сликарство, са трачком древне јелинске уметности, и нечим
новим, непоновљивим, што човечанство никада раније није видело. Српски
владар Урош Први, ктитор Сопоћана, неговао је у својој држави
византијску уметност највишег реда али је показивао и отворену
нетрпељивост ка византијском снобовлуку. Охоле цариградске дипломате
имале су грдну распру с њим због бесмисленог церемонијала са евнусима
који су у Србију требали стићи са његовом несуђеном снајком из
Цариграда. Потом су били и сасвим згрожени када им је Урош одржао час
хришћанске скромности, показавши им једну српску принцезу која је на
његовом двору, у простој сељачкој хаљини, вредно радила за преслицом.
Треба приметити како је овај владар био имун на лажне вредности које су
долазиле из једне напредније и просвећеније државе. Он је из Цариграда
усвајао само знање и квалитет, као што је и са запада, који се тада још
увек налазио на маргинама цивилизације, доводио Сасе, немачке рударе,
експерте у проналажењу и преради племенитих руда, природних блага које
држава није продавала странцима већ их је сама, уз помоћ туђе
технологије, експлоатисала и себе унапређивала и изграђивала до
неслућених, царствених висина...
На
сопоћанској фресци осликан је тренутак смрти Пресвете Богородице у кући
Јована Богослова на Сиону, тачно на оном месту где је, много векова
касније, наш Свети Сава подигао манастир посвећен овом омиљеном ученику
Христовом. Свети Јован је као рођени син бринуо о Богомајци до њене
кончине, по заповести коју је примио на Голготи од распетог Христа, који
ни у тој самртној агонији није заборављао да искаже нежну синовљевску
љубав и збрине своју напаћену мајку. Зато је овај апостол на фресци
приказан најближе Богородици, са прислоњеном главом крај њених ногу. Са
леве и десне стране њеног одра стоје Петар и Павле, обојица се већ у
својим молитвама обраћају Богомајци, да их не заборави и не остави, да
својом материнском љубављу с неба чува и одржи верне хришћане.
Богородица је пре своје кончине дуго разговарала са ученицима Христовим,
пружала им утеху, савете и упутства о својој сахрани, рекавши да њено
тело положе у Гетсиманију, у породичну гробницу њених родитеља, а одакле
ће оно чудесно нестати након три дана, при свом вазнесењу. Тада им је
заповедила и да нипошто не плачу и да је не жалосте, да не помућују
радост која је очекује при дуго чеканом сусрету са драгим сином и
Господом. Ту безгласну тугу, која сопоћанској фресци даје нарочито
префињену осећајност, ремете једино жене са левог балкона, њене верне
друге и пратиље, које своју потрешеност изражавају махањем руку и
гласним нарицањем. Најдирљивији догађај осликан је у самом центру фреске
где Христос, окружен светлошћу и анђелима са упаљеним чирацима,
прихвата душу своје мајке, коју иконописац осликава као девојчицу у
белом повоју, јер „душа Пресвете Богородице беше светла и непорочна,
испуњена тишином од вере и наде у Бога, и благоуханим мирисом од
молитава“, појашњава ово изображење Свети владика Николај, – потом
нежно разговара са њоме и предаје је анђелима да је узнесу у небеске
висине, недостижне и серафимима и херувимима, и свим светим угодницима,
пророцима, мученицима.
Наш
драги патријарх и господин српски Павле говорио је да је Пресвета
Богородица у небеску славу узнела и женску природу и сваку жену која се
труди да досегне духовне квалитете због којих је она изабрана да буде
Божја Мајка. Да је права штета што данашња жена није свесна овог свог
унутрашњег потенцијала с којим би могла да покори читав свет. Добри
патријарх је био убеђен да жена данас води једну промашену и трагичну
борбу у којој не тражи равноправост већ истоветност са мушким полом, у
којој губи свој префињени идентитет а стиче једино дрске и саможиве
особине својих мушких супарника... То значи да би данашња жена требала
да се загледа у сопоћанско Успеније, да примети како је и мушки и
анђеоски свет на њој очаран женском лепотом која извире изнутра, из
чисте душе која пламти пожртвовањем и нежном женском љубављу, какву
мушко срце не може да изнедри. Да пронађе надахнуће које су вековима у
њој налазиле и српске владарке и српске сељанке. Јер наше древне фреске
су жива огњишта и најстарији српски медиј који никога не лаже и не
трује, оне су наша вечита „национална фреквенија“, сасвим супротна
данашњој која се само користи српским именом и језиком, а која би могла
да послужи једино као наслеђе фрескама из бордела спаљене Помпеје.
Царица
Милица је Успенију Пресвете Богородице посветила красну Љубостињу а
краљ Милутин своју Грачаницу, по многима најлепшу црквену грађевину 14.
века. Етнолози бележе да су Срби од старине постили петнаест дана уочи
Госпођиндана, без рибе и зејтина, како би се у тих пар недеља што више
приближили драгој Богомајци, и причестили њеном скромношћу, уздржањем и
добротом. Успеније је слава многих села и градова, терзијског и ужарског
еснафа. Пишући о животу српског сељака 1867. године, Милићевић бележи
да су о великој Госпођи приређивани највећи сабори по нашим црквама и манастирима
где се народ у хиљадама окупљао, свечано одевен у чисте стајаће хаљине, да би се и он попут апостола у својој тихој тузи помолио Пресветој, а потом провеселио, распричао и заиграо, безазлено и безбрижно, као дете под окриљем своје Мајке.
Тако
је од давнина цела Србија била покривена милошћу и благословом Пресвете
Богородице, зато је и опстала на љутој балканској ветрометини. Царица
Небеска и данас с пуно боли посматра српску невољу, наша лична и народна
посртања. Још увек бди над Србима, као мајка над слабашним дететом,
које никако не успева да сазри, да коначно само прохода.