Спасовдан
у Богородичиној цркви Пећке патријаршије. Древни иконописац је осликао
тренутак када на Јелеонској гори, изнад Јерусалима, Христос благосиља
своју Мајку и ученике, и уздиже се ка небу. Једна од последњих његових
порука биле су речи: „Ја сам с вама у све дане, до свршетка века“. Зато
су лица светих апостола спокојна и радосна, упркос растанку. Једино су
анђели помало збуњени, још увек у неверици, јер се Бог у човечјем телу
диже изнад облака, у висине, и њима недостижне. Апостоли покретима
изражавају своју пламену жељу да и они крену за дивним Богочовеком, да
се узнесу изнад овога света, изнад сваког греха и сваке смрти. „Наше је
живљење сада на небесима“ (Фл 3,20), као да казују својим погледом и
рукама.
Ова фреска
осликава и наше српско становиште, тежњу наших предака, окренутих и
загледаних као апостоли у Христа, да се уздигну изнад свих „фарми“ и
„задруга“ свога доба, изнад сваког простаклука и настраности, сујете и
похлепе, које нам моћници пропагирају и намећу, ругајући се нашем
Православљу, и свему светом и честитом што из њега проистиче. Ова фреска
осликава решеност Србинову да у своме веку оживи и проживи све што је
Христос проживео, или како преподобни Јустин Ћелијски каже: „...Да се
роди од Бога; да се крсти; да прими Господа Христа и да разапне себе; да
се преобрази Божанским сјајем и светлошћу; да страда за Господа Христа и
за Његову Истину у овоме свету; да васкрсава из свих смрти побеђујући
сваку смрт, сваки грех, јер је сваки грех – смрт; и да се кроз све то
узнесе и узноси непрекидно Господу Христу.“
Свети
Сава је Вазнесењу Христовом посветио Жичу, краљ Радислав Милешеву,
Драгутин Рачу, Стефан Дечане, Лазар Раваницу а простодушни српски народ –
диван обичај, у Височкој нахији прозван „Спасовница“, у коме су сељани
износили читаве софре на оближње брдо, да би, као на Јелеонској гори,
прославили свој благдан, у заједничкој трпези и разиграној песми,
свечано одевен у стајаће хаљине, а младеж окићена венцима од бујног
пролећног цвећа. Спасовдан је празник сточара и ратара. Древни је адет
да се овога дана по њивама и забранима, торовима, кошницама и кућама
стављају дрвени крстићи, као брана од напасти и штеточина. У Црногорској
крајини су и муслимани тад долазили код цркве Свете Петке и доносили
своје завете у вуни и сиру. У Лесковачкој Морави је постојао нарочити
празнични поздрав: „Спаси Бог – На спасеније!“... Спасовдан је и стара
слава града Београда, по неком предању, још из доба Деспота Стефана,
први пут обновљена шездесетих година 19. века, литијом до старог записа
на пољани где је касније подигнуто здање Академије наука. У међуратном
периоду Спасовдан прослављају београдски пиљари, Поклоничко друштво,
многа хуманитарна удружења...
Спасовдан
је присутан у мислима и беседама српских духовника и просветитеља, међу
њима је и наш други Сава, Свети владика Николај, најбољи тумач ове
косовске фреске и нашег косовског завета: ...Узнеси се и ти ка Небу
срцем и молитвом и размишљањем. "К Теби, само к Теби, Љубитељу мој и
Господе мој!", тако говори често. Тамо где је Он, тамо је отаџбина
твоја, све твоје. Његова отаџбина и твоја отаџбина. /.../ Све је
пролазно као облак, и варљиво као сан. Сећајте се Горе Јелеонске и места
Вазнесења Христова. Вазнесени на небо доћи ће опет у сили и слави да
суди свакоме по делима његовим. /.../ О браћо, не тражимо помоћи у
беспомоћних, нити живота у беживотних. Окренимо се лицем ка живоме
Створитељу нашем, који нам је и дао лице сјајније од лица сваке земаљске
твари. Вратимо се од западне странпутице ка источноме путу, јер је на
овоме путу спасење. Само пожуримо, док наш последњи дан на земљи није
утонуо у мрак запада. О Господе вазнесени, вазнеси ум наш на небо.
Очисти га од таме и олакшај га од земље, светлоносни Створитељу наш.
Теби слава и хвала вавек. Амин.