Сећам се да сам као дете често покушавао да се сетим како сам се то осећао док сам био у мамином стомаку. Моје тадашње представе биле су вероватно само плод маште једног размаженог детета али, ето, и сада памтим да сам тада као кроз неку течност слушао како мајка с неким разговара и прихватао сваки покрет њене душе, туговао кад је она била тужна, радовао се када је била радосна. Било ми је топло, лепо и удобно у њеном стомаку. Касније ми је мајка причала да сам ужасно вриштао након порођаја, и да су јој бабице у царибродској болници љутито заповедале: "Аман, умири тог Црногорца, не може нико да спава због њега!", а ја и данас верујем да бебице дуго плачу само зато што им је било исувише лепо у мајчином стомаку.
Сећам се
да је на једном предавању, овде у Пироту, владика нишки Јован изрекао
једну дивну мисао, говорио је да човек читавог живота трага за том
првобитном топлином коју касније може да пронађе једино у божанској
благодати, у загрљају Божјем. Замислите само како је то дивно, бебица
обитава у рајском стању а мајка је њен ходајући рај. Али кад изађе из
њега чека је подвиг, чека је борба да тај рај поново задобије. И тај
витешки став ка животу, данас готово ишчезао, утискиван је у српску
дечурлију од самог рођења. То лепо осликава један помало груб и чудан
обичај код старих Срба Граничара у коме би свекрва стала пред породиљу
са пушком и преслицом у рукама, и љутито заповедала свом будућем
унучету: „Адје, у име Божије, растаји се са срцем своје матере, ако си
мушко, ево ти пушке па пуцај, ако ли женско, ево ти преслице, па преди.
Ајде, изађи на овај вијели свијет“... Дубоку богословску мисао о мајци
као икони првобитног раја и будућег Царства такође осликавају стари
српски обичаји у којима се јасно уочава да је бременита жена била свесна
своје узвишене, божанствене улоге те је зато у трудноћи чинила нарочита
добра дела, прихватала и гостила просјаке и путнике, поштовала укућане,
била заклоњена од ружних призора, болесника и рањеника. Стари српски
обичај је и да мајка пред порођај отпости „осмицу“ и прими свето
Причешће молећи се Богу за чедо своје, за слатки пород свој. Стари је
обичај и да мајка пред сам порођај све усрдније изговара просту народну
молитву упућену Оној која њу може најбоље да разуме, да утеши, да умири:
„Света Богородице, помози ми!“...
Овај
мали хвалоспев посвећен брижним мајкама које своју децу духовно хране и
васпитавају готово од самог зачећа, написао сам пре неколико дана јер
ме је управо једна таква мајка разнежила својим писмом у коме поручује
Православну ризницу за своје дете које још увек носи у утроби, ваљда да
би га још сада стиховима миловала и с њима дочекала на овај свет. Та
млада мајка покушава да бди над сваким својим покретом, пости и намерава
да се на Божић причести, и све то чини да би своје детенце оснажила и
што боље припремила за тежак живот у Србији. Таквим мајкама би требало
разделити светосавско ордење јер оне своју свештену и рајску улогу
испуњавају у доба када то више нико не вреднује. Мајка је постала
предмет поруге и подсмеха у чему се утркују несавесни послодавци,
шовинисти и феминисти, владајући режими који доследно и у наставцима,
преко својих медија и своје просвете стимулишу једино културу разврата и
смрти. Улога мајке често бива незапажена, чак и поцењена и у самој
Цркви, јер шта је стара српска игуманија него мајка која негује Христа у
душама својих духовних кћери, која матерински брине о манастиру, подиже
га на своје ноге, изграђује и украшава, бди над њиме као Богородица над
Атосом, као Јелена Анжујска над Градцом, као Евгенија са Јефимијом над
Љубостињом...
Данашње
раздрагане мајчице, мудре и богољубиве, са осмехом пркосе српској смрти,
и то је најлепша благовест за нас. Замислите само, можда се под њиховим
срцима већ сада мешкоље бебице које ће једнога дана васкрснути Србију
из гробнице данашњег ропства и неправди, сеоба и умирања. Можда су ти
малени српски анђели већ у повоју, можда већ трчкарају по градским
вртићима или јурцају по школама. И највећа заслуга за њихов будући
подвиг припашће управо овим данас невидиљивим и неважним мајкама. На
такву наду ми имамо право, нарочито у ове предбожићне дане. Јер ми
празнујемо догађај који се збио у једном сличном цивилизацијском мраку. И
у коме је једна тиха и пречиста Мајка постала узвишенија од небеских
звезда и анђела, зато што је родила своје мило Чедо, маленог Божића који
ће спасити свет.