Док
пролазимо поред паркића на углу аутобуске станице у Београду често и не
приметимо велики стари крст од црвеног мермера који дочекује и испраћа
путнике, подсећа на јунаштво предака али и на један необичан догађај
који се збио уочи самог ослобођења – на чудесну појаву Свете Петке у
Београду, омиљене српске светитељке која је тад успела да пробуди савест
у озлојеђеним београдским хришћанима, а да варошке Турке сачува од
српске освете. На ово заборављено знамење скренуо ми је пажњу хаџи Игор
Рељић из Ваљева, проследивши ми и дирљиву повест Николе Трајковића из
1939. године, коју би требало публиковати у свим ђачким уџбеницима, као
пример српског чојства које све више бледи и ишчезава у потоњим
временима, заједно са искреном и дубоком побожношћу наших предака:
+++
...
Осећало се већ у ваздуху да је Tурцима одзвонило, и због тога су они
све нервознији. Сваки је час долазило до сукоба између Хришћана и
Турака, било пред властима или у трговању међу људима. Било на
капићицима међу женама, на улици или чесмама међу децом. Хришћани су
попуштали, али се из свега опажало да је стрпљење исцрпљено, и да се
још дуго тако неће моћи издржати. А Турци су били све бешњи и
необузданији, нарочито они у тврђави, а после и ови у вароши. Ко би
пролазио поред Калемегдана, није смео ни главе окренути ка џомбастим
пољанама, кад би се по њима делије џилитале. А кад би још те делије из
града изашле и упутиле се савском улицом, онда би се ћепенци спуштали,
дућани затварали да неко не страда у својој кући.
У
таквој, дакле, загушљивој и неиздржљивој атмосфери, свану крвави и
несрећни дан на Чукур-чесми. Глас о смрти оног српског дечака, и оружани
сукоб између Турака и Срба, муњевитом брзином се рашири кроз целу
варош. Под утицајем страшног догађаја, свет се узрујао и све се
заталасало. Огорченост и освета сваког тренутка могла је праснути и
довести до недогледних последица.
У недељу, по
подне, 3. јуна 1862. године скупила се српска младеж, слуге и шегрти са
бакрачима, ђугунима и ћуповима, да на Чукур-чесми наточе воде. Чесма се
налазила у близини турске полиције и њихове касарне. Из ње било је дошло
неколико турских војника са тестијама по воду. Турски низами не хтедоше
чекати на ред, потискоше наше момке да би пре свију воду наточили.
Момчад се успротиви, и поче свађа. У гужви разбије се крчаг једном
низаму, а овај наљућен удари разбијеном тестијом једног нашег дечака по
глави. Из ране крв је потекла, наста вика, псовка, дотрчаше околни
Срби, као и Турци, дође и наша полиција да одведе насилника турског у
затвор. Ту се нађе и тумач - терџуман Сима са два жандарма, и поведоше
низама србској полицији. На несрећу ова поворка имала је проћи поред
турске касарне, и кроз прозор турски војници опазе овај спровод. Да би
свог војника одбранили, они оспу плотун на наше жандарме. Терџуман и
један жандар српски беху убијени, а остали се разбегоше.
Тог
истог дана, при сахрани ове двојице, десило се да негде око Коларчеве
куће наста дуже пушкарање и са града топовска пуцњава на варош. Свет
заплашен остави мртваце на сред улице, разбегне се и после тога дуго је
времена потрајало, док су се грађани окупили и пратња продужила ка
гробљу.
И збиља, овај догађај на чукур чесми био је
дуго очекивани знак за побуну против Турака, варош се подели у два љуто
завађена тавора, на Турке и Хришћане. Центар борбе био је горе око
полиције на Зереку, даље, око џамије код евангелијске цркве, и на
Варош-капији испред Саборне Цркве, где су се српски грађани ушанчили,
подигли барикаде да затворе долазак турске војске из тврђаве. Један хоџа
док је певао на минарету би убијен, и сада наста пушкарање са обе
стране. И тако трајаше до саме зоре. Турци из града бомбардоваху варош
кумбарама, док Турци варошани бежаху из својих домова у џамије. Градске
капије ушанчене беху пуне Турака, Срби их опколише и не пуштаху ни тамо
ни амо. Породице српских кућа бежаху преко брда, поред данас Вајфертове
пиваре, за Топчидер и Кошутњак.
И савска чаршија
затвори се одмах, нарочито она око „Лимана” где су некако куће и баште
Хришћана и Турака исувише биле измешане. Турци, на први знак из узбуне,
несигурни међу многобројним Хришћанима, који год могаху, побегоше у
тврђаву са породицама и децом оставише и дућане и куће своје отворене,
пуне робе и свакога блага. Ипак, добар број њих, баш они најмирнији и
најпажљивији према Хришћанима, звани ерлије, немогаху се дочепати
тврђаве, и остадоше такорећи на милост и немилост својих дојучерашњих
суседа и муштерија. У последњем тренутку успеше само да се склоне у ону
џамију поред „Лимана”, затворише се у њу са женама и децом, и чекаху
спасење или пропаст.
Али ствари су ишле све на
горе. Горе у вароши водиле су се борбе и доста је Срба било изгинуло а
већ бомбардовање из тврђаве толико разјари Хришћане, да се Срби са
савске стране скупише око џамије у намери да побију све који су се у њу
склонили. Сваким даљим часом гомила око џамије била је већа,
раздраженија и претила све оштрије Турцима у њој, али продрети у џамију
није могла. Била је то висока грађевина од камена, а капија и капци на
прозорима, као што рекосмо раније, били су од кована гвожђа.
Са
свих страна Срби и Хришћани, из свих савских махала, оружани до зуба,
стизаху у буљуцима џамији, решени да се љуто освете Турцима, да руше, да
пале и све што стигну под нож ставе. Било се већ рашчуло да се у
горњем делу вароши води јака борба, особито око Стамбол-капије,
Видин-капије, Варош-капије, а и око Сава-капије. Све ове капије беху
препуне турске војске, правих низама и аскера, којима беше већ немогуће
докопати се градских зидина. Они пуцаху из тих капија, сада утврђених
као праве мале тврђаве, на Србе грађане који су их опсађивали. Тако исто
и све џамије беху пуне ерлија са својим породицама, побегли из својих
околних кућа ту да се заклоне, али на пуцање наших, они одговараху
слабо, тек бранећи се од напада споља.
Међу првима
око џамије на „Лиману” био је познати јунак са Мишара, сад већ у
годинама БакалМита, који је храбрио, соколио, позивао и наређивао шта
има да се учини у опсади ове џамије. Он је тако, наредио, да се донесе
гомила горивног материјала са обале, из дућана и авлија, затим, читаве
тулумине катрана из околних магаза, трупци луча, слама, како би се што
боље запалила џамија, или бар угушили димом који су били у њој.
Бакал-Мита, наоружан до зуба, сакупио је био око себе читаву чету све
самих голаћа који иако су били способни на свако херојско дело, али
којима овде ипак није било место. Били су то већином доскорашња раја,
сироти радници са обале, Херцеговци и Босанци, па силовити Црногорци,
сви оружани јатаганима и старим турским пушкама. Целог дана у више
махова, јуришали су на џамију, али нису могли продрети. У један мах
провалише један део врата, али Турци кроз тај отвор из џамије оспу
жесток плотун. Срећом само је неколико рањено, али напад се одби. Ту и
наш Бакал-Мита би рањен у десну руку и мораде се са осталима повући.
Мало после овога запалише скупљено гориво око џамије и гомила повика:
-
У огањ у пламен с њима! Пламен нека им суди! Доста су нам наше очеве и
браћу на коље набијали, жене и децу под нож стављали! У огањ с њима!
Тако
је гомила разбешњена викала, док огањ блесну и пламен поче лизати уз
камене зидове, али није могао учинити велике штете. А ветар са Саве
дувао је у супротном правцу и недаде густом и отровном диму од катрана
да продре кроз високе прозоре у џамију и да погуши скривене Турке у њој.
У
томе паде ноћ и народ уморан повуче се, иако још увек велики број оста
око џамије да чува излаз Турака. Главни напад би остављен за сутра, када
ће озго из горње чаршије доћи чета Црногораца, чувених да немају
милости за Турке. Гомила је унапред већ уживала, чекајући на њих, па да
свом силом груне на џамију, у којој је све склоњене била осудила на
смрт.
И стари Никола Јосифовић, са осталима, кад је
већ пао први мрак, повуче се од џамије и оде у свој дом да се одмори.
Жена и деца нису били избегли у Топчидер, и зато их онако уморан и
забринут само погледа шта раде, и без вечере попе се на свој лепи
чардак, одакле се видела цела Сава-махала. Одатле нешто ниже своје куће,
опази он у мрачној ноћи велику силуету џамије, још светлуцаве сенке од
неугашеног згаришта око њених зидова, и онако са висине назре у њеној
унутрашњости слабу светлост.
- Последња молитва
Алаху! Помисли у себи стари Никола брижан шта ће све из тога изићи и ко
ће најзад победити у овој борби, леже на миндерлук да се одмори.
Још
му је у ушима брујао хук разјареног народа, и у дну зеница светлуцала
она чудна светлост из дна мрачне џамије, кад се стари Никола трже и
погледа испред себе. Пред њиме била је висока, суха жена у дугој белој
хаљини, са златним крстом на грудима.
- Никола!
Никола! Ти спаваш, а ниси се збринуо за невину децу и слабе жене
поштених људи, са којима си целог века радио и друговао. Јесу ли те кад
год оштетили или понизили као роба, без писмена и сведока давао си им
хиљаде и хиљаде гроша и цванцика, и исто од њих примао, јесу ли ти кад
год закинули, ти спаваш, а своје дојучерашње комшије, ерлије оставио си
да их са женама и децом покољу. Ако су аге и бегови били бесни и
мучитељи Хришћана, они ће платити за своја недела. Свирепи низам је
сакривен у тврђави београдској, тамо одведи Бакал-Миту и његове голаће, а
не овде да нападате муслиманску џамију и жене и децу у њој. Крв тих
невиних жена, стараца и деце пашће на главе вас који сте их могли
спасти, јер гомила је безумна, она незне шта ради. Недај да се калдрма
Београда, на којој ће се рађати и живети твоји потомци, као и свих оних
безумника који нападају сада на џамију, умрља невином крвљу! Иди
Никола,иди и одма спаси главе и мал њихов, јер Србин не сме бити
осветољубив према нејакоме, нити пљачкаш...
Стари
Никола, увек трезвен, паметан, присебан човек, у први мах згранут ко му и
шта то говори, једва се прибра, скочи са миндерлука и још збуњен,
готово уплашен викну:
- Ко си ти?
А жена се осмехну само и рече:
- Иди и спаси невину крв! И нестаде.
Стари
Никола гледао је још дуго унезверено и нетремице у угао чардака, из ког
се појавила жена. У једном тренутку жмарци га подиђоше, јер он виде
тамо, баш тамо где жена нестаде, икону Свете Петке. На икони била је та
иста жена, светитељка, чудотворка, са златним крстом на грудима.
-
Света Петка! Прошапута старац и прекрсти се. Подвижнице и Чудотворко,
Света Петко помози!... Спаси овај народ од угњетача, али га саклони од
греха. Амин!
Брзо се прибра, запали кандило пред
иконом, уз кратку молитву прекрсти се три пута, па приђе супротноме
зиду, на коме је изнад миндерлука висило оружје. Ту је оружје увек
стајало да се у случају потребе у свако доба дана и ноћи, при руци нађе.
Погледа у своје оружје, које му је ту још од оца стајало, па одабра и
опаса брзо дрхчућим рукама силав од црвеног сафтијана, за који гурну две
кубурлије које су опробале свој пламен у руци његовог оца Јосифа на
Мишарском пољу. Њима додаде кратки и као гуја оштри јатаган и тучану
арбију, и у руку зграби стару пушку, танку дугу арнаутку, искићену
срмом, коју је његов отац у својој раној младости донео из Санџака,
одакле је био родом, кад је са њом пошао у Први устанак под Карађорђем.
Затим се прекрсти још једном пред иконом, и одјури као од некога ношен.
На
капиџику дома само што се окрете својим момцима, наоружаним
џефердаркама, и довикну им да пазе на кућу и чељад, а и да капију не
отварају никоме док се он дома не врати.
Чим ступи
на мрачну улицу, опази гомилу народа, наоружаног и раздраженог, где
вичући и претећи силазе наниже, на Саву ка Лиман-џамији и Сава-капији,
одакле су се бојали да Турци не покушају из тврђаве пробити се до
џамије, како би спасли опседнуте.
Из споредних
мрачних сокачића и ћорсокак чули су се ударци секире. То су већ разна
фукара, башибозук, руља голаћа, хамали, просјаци, цигани и остали талог
обалске сиротиње, покушавали да обију турске капије и капке на магазама
ради пљачке.
Стари Никола одјури као без душе у
Бакал-Митин дућан, кроз аркапију, разуме се, пошто су на дућанима, према
џамији, били спуштени ћепенци. Ту нађе много млађих савских трговаца
окупљених на договору шта да се ради. Старији су били код својих кућа да
бране дом жене и децу ако затреба.
- Шта је, по
Богу, ово браћо, поче стари Никола. У дахије и делије ли и ми одосмо?...
Ено, пљачкају по улицама наше Сава-махале. Размилела се багра, и прште
капије и ћепенци под сикиром. А ми гледамо... Куд денусмо образ, браћо
христијанска... Па сада ударисмо на жене и децу! Оћемо у огањ да их
бацимо... Грех од Бога! Зар су нам она крива за зулуме низама из града,
јаничара и бесних крџалија? На невину дечицу и жене и старце ужегосмо
огањ, огањ нас да спржи... А Бог га угаси, видели сте и сами. Пљуну на
огањ и на нас, нека нам је... Знате ли ви чија су то деца и жене? Наших
комшија, ерлија, из наше махале! Кад кретасмо у свет са трговином и
послом, зар и њима не поверавасмо домове и децу нашу? ... Па сад кад су
ти поштени трговци добри суседи, који су често нас бранили од оних
крвопија из града, морали да се склоне у тврђаву, а ми халакнусмо као
хијене на децу и жене њихове. Алал нам образ, браћо христијанска!...
У
чича Николиним очима блистао је пламен, какав никада невидеше суседи и
пријатељи његови. На његова уста као да није говорио он, већ нека чудна
дотле непозната воља, као да је био у неком заносу, верском
надземаљском. Његове речи погађале су као маљеви, тешко, са треском и
сви га гледаху запањени, забезекнути.
Крај њега стајао је Бакал-Мита, јунак са Мишара, са тек превијеним свежим ранама.
Ћутао је дубоко замишљен, погнуте главе, чак са једва видљивом сузом у оку.
-
Имаш право, стари Никола, куд ће нам образ и душа наша? понављали су
најстарији и најугледнији. Занесосмо се уз гомилу, па човек немисли... А
народ је ојађен, па му се накупило, накупило да прсне... Од Косова се
скупља, хеј, није то мало... Али ипак, имаш право, имаш, чича Никола!
Срамота је, шта ово чинимо...
Људи се згледаху и замислише, па један поче:
-
Ама, има ли начина да спасемо те несрећне ерлије и њихове породице из
ове проклетије од џамије, камен на камену да јој не остане. Има ли
начина и времена док руке и душе не упрљасмо невином крвљу?... На
чича-Николин предлог одјурише одма момци да позову и друге сављанске
трговце и грађане, па кад их се искупи велики број, на његово
наваљивање образоваше патроле да штите домове и дућане од пљачке, ма
чије да су. У томе поможе и оно мало чувара реда што се на Сави
задржало, јер су све главне снаге наше власти биле заузете горе према
Турцима у тврђави, и око варошких капија.
- У
џамији нису делије и Турци крвопије из тврђаве који су нам сметали да
радимо и живимо, настављао је стари Никола. То нису они који су харали и
мучили, набијали на коље и убијали. Ово су ерлије и њихове породице,
ерлије, са којима целога живота трговасмо и скућисмо све што данас
имамо... Није право, од Бога је грехота да их оставимо да страдају, јер
ако народ ојађен од оних душмана из тврђаве, аскера и јаничара, продре у
џамију, нико главе изнети неће... Чуо сам да ће сутра, зором озго из
чаршије да нам дође чета Црногораца! Онда је, браћо са њима свршено.
Морамо гледати да или народ умиримо или Црногорце вратимо натраг, или да
ерлије - макар и кришом - пропустимо до тврђаве, пре но што ови дођу...
Да би учинили добро и Богу угодно дело, јер то су у већини жене,
старци, и невина деца, ја вас саветујем да ми старији Сављани, заузмемо
„Лиман” који је позади џамије и захвата простор до саме обале; затим да
све оне из џамије, кроз хан пропустимо до обале, да се укрцају у оно
неколико ђемија што су тамо, па нека им је просто, ваљда нам Бог неће
заборавити то добро дело! Јер не заборавите, њихова је крв невина, а и
она би пала на нас и наше потомство... Турци нису били како треба према
нама, али Србин нека буде и остане оно што је. А ако неко има за ово да
одговара народу и закону, ја сам ту да примим грех на своју душу!
И
савски трговци прихватише замисао старога Николе. Под видом да спрече
пљачку , уђу они у хан „Лиман” који је под својим кровом у пуним
пространим магазама имао гомиле дењкова са памуком, савтијаном, сировим
кожама, џакове босанске соли, брда пресног и сухог воћа, пекмез шљивов и
масло у дугим фучијама, мешине са медом и шуме брезових метала. Поставе
страже, и кришом, пред саму зору, још по ноћи, пропусте ерлије, старце,
жене и децу да пређу у тврђаву.
Тако се збило једно велико добро дело, без кога би невином крвљу била обојена калдрма Сава-махале...
Међу
сављанским трговцима, који су учествовали у нападу на Лиман-џамију, био
је и члан Магазаџиског еснафа, сада давно почивши Ћира Христић, трговац
лончарски из Сава-махале. Да би обележио овај историјски догађај неким
трајнијим спомеником, нарочито зато што је учињено једно племенито дело и
невина нејач спасена из џамије, он је две године доцније, идући у Пешту
трговачким пословима, донео од туда један споменик у облику великог
крста од црвеног мрамора, и као што га је купио, тако га је и поставио, о
своме трошку, на сред ондашње мале пијаце, баш управо пред данашњом
Београдском задругом.
Приликом регулације тога
краја, пре више година, тај је крст пренесен у парк између хотела
„Бристола” и Жељезничке станице, где се и данас налази. То је у исти мах
и један од првих споменика Незнаном Јунаку, који је скромни лончарски
трговац са Саве подигао у славу палих јунака у Сава-махали 1862. године.
Судбина је хтела да на том споменику зуб времена збрише до данас све
трагове онога што је почивши Ћира Христић дао исписати у славу
сављанских јунака и за спомен свога честитог трговачког имена.
_________
Икона: Слободанка Боба Тодоровић
Фото: Милан Дробњак