.jpg)
Божић на двору краља Николе а на његовом столу отворена књига о Цезару. Сцена загонетна и противуречна, као и сама црногорска душа. Осликао је Милош Живковић, краљев секретар који је дошао на Цетиње да заједно са својим господаром прослави Божић. Црна Гора је и тада имала независну државу али свој идентитет није градила на србофобији, на аутошовинизму. Јер како другачије назвати презир ка српству у племену које је изнедрило Стефана Немању, Карађорђа и Његоша?.. Христос или Цезар. Витез вечне Истине, Правде и Љубави – или по сваку цену јединствени и непоновљиви, обожавани идол у коме мртвује горда и самотна душа. То је вечито питање, не само црногорског становишта, већ и сваког другог племена и народа, сваког људског бића. Краљ Никола је ову дилему разрешавао у тихој Божићној ноћи, као мудрац са истока, вођен звездом својих светих предака и очаран топлином која избија из витлејемске пештере. За тим знамењем, ка истом огњишту и данас путује, то чудно и благородно црногорско колено.
+++
Дубок
снег покрио је цело Цетињско Поље и околне висове Ловћена. Над
престоницом црногорском спустила се млечна зимска магла. Цетиње је
утонуло у свечану, предпразничну тишину.
У први сумрак Бадњег Вечера на вратима мога стана појави се перјаник. Пошто ме поздрави, рече:
- Изволите, зове вас Господар!
Кад оде помислих у себи: каква ли је сад потреба пошто се свак повукао у тишину и празнични мир, а изузетних послова нема?
Пођох.
Господар ме одмах примио. Седи за столом поред велике оџаклије (камина)
у којој пламти јака ватра. Пред њим, на столу, горе четири свеће. Он
никад није волео пентролејску лампу. Тада још не беше на Цетињу
електричног осветлења. Даде ми руком знак да седнем близо њега, до
ватре. Испред њега, на столу за писање, неколико отворених и затворених
књига. Краљ Никола био је страстан читач. Читао је много. Умео је и
бирати градиво. Новине је све из реда читао. Највише оне које би
неповољно писале о њему и Црној Гори. Никад нисам смео да му, из
осетљивости, не покажем коју од таквих новина. Ја се – говорио би ми –
од противника доста пута више користим него од приврженика: непријати
понекад боље ми открију замке него пријатељи. Пред њим је отворена једна
подебља француска књига. Јако ме интересовало да знам која је. И док он
читаше, вероватно довршавајући једну алинеју, случано бацих поглед горе
на странице испод редних бројева и прочитах натпис: Gloire et Decadence
de Roma (Слава и пад Рима). Чувено дело италијанскога писца, историчара
и социолога, Ферера. Одиста – помислих – веома корисна лектира за
једнога владаоца. И док у души заврших мисао. Краљ скиде наочаре,
прекиде читање, обрати се мени и проговори:
-
Ову књигу треба да прочиташ, ако је ниси већ читао. Не верујем јер је
скоро изашла, у исто време у Риму и Паризу. Чим довршим, послаћу ти је.
Како ли је само описао Јулија Цезара, како ли је анализирао његов
карактер! Одоше моје илузије о њему. Замишљах га некад најлепше, а
Фереро у њем види одвратна демагога, немилосрдна пустолова, охола
скоројевића, себичњака и покварењака. И шта би од свега тога? Где си
ташта охолости? –како пева наш Гундулаћ. Све је то ништа, ништа. Један
је само Бог.
Краљ нагло стаде, погледа ме право у очи, па запита:
- Верујеш ли ти у Бога?
И не сачекавши мој одговор и приметивши да ме је таквим питањем довео у неприлику, настави:
-
Мало је вас отуда са Дунава и Саве који верујете у Бога, нарочито вас
са школом. А веруј ми добро – ове речи нагласи оштро – народ без вере у
Бога стадо је без пастира. Та вера држи нас од Косова. Не ваља је
поткопавати и стварати у народној души пустош. Моји су Црногорци дубоко
религиозни. Ми, наша кућа Петровића, у томе смо им вазда претходили. И
Бог нам је помогао. Други, приковани уз ове стене, на нашем месту давно
би у кам очајали. Напослетку, сви су српски владаоци били прожети вером у
Бога, сви су били добри синови цркве Светога Саве, сви су, у томе
погледу, били истински синови свога народа. Наш народ нема шта у тој
стари да нам замери.
Одговорих
смерно да се слажем са Краљем, те да сам и сам често пута дуго
размишљао о тој теми и дошао до уверења да се, покрај свих школа и
наука, налази нека за нас невидљива и несхватљива Виша Сила која управља
светом и васионом независно од људске воље. И додах, да сам мишљења,
као и Краљ, да је све људско једно бедно ништа.
- Осим добрих дела, - заврши Краљ.
У
лагодној прилици и расположењу, Краљ је врло радо са мном водио
разговор о оваквим темама. Примећавао сам да у томе ужива. Његове старе
године, његова силна искуства, његова изванредна бистрина, његова
младићска свежина духа, његова начитаност, његово познавање масе разних
људи и ћуди, даваху одличан материјал за разговор о филозофији живота.
Он је био дубок мислилац – једна од најлепших особина нашега народа с
оних класичних и светих српских планина. Неки пут би у примедбама
Краљевим избио песимизам. То је била горчина због разочарања у људима и
њиховој вредности, али тренутно, јер је ипак волео људе и њихове
слабости и њихове врлине, говорећи ми и саветујући ми:
- Не цени људе какви треба да су, већ какви су, и бићеш као и ја, што се њих тиче, оптимиста, па ће ти живот лакше прићи.
После тога ћутање, тишина.
Краљ
размишља. У оџаклији прште пањеви, скачу варнице, пламен се шири и тако
пријатно греје. Краљев лик осветљен је од свећа и од ватре из оџаклије.
Не излази из душе тако лако тај марциални лик. Ни до самртнога часа.
Над челом крупне орловске главе на црногорској капи сија у рељефу
косовска круна у бриљантима, испод врата руски Ђорђевски Крст за
храброст, који Краљ никад не скидаше, а на грудима с леве стране орден
Св. Петра Цетињскога, домаћи орден владалачког дома Петровића-Његоша.
Дивно, празнично, блештаво и импозантно црногорско народно одело даје
целој овој орловској појави особит израз достојанства и суверености.
Краљ је свечано обучен, ради празничнога вечера. Волео је спољашњу
углађеност. Наш народ – говораше – не цени главара који не пази на своју
спољашност. Нарочито Црногорци. Доста је полагао на то да му таква буде
и његова околина.
За
време ћутања Краљ узе испред себе са стола један куверат са својим
алатним монограмом и круном. Отвори га, извади из џепа једну банкноту од
хиљаду аустро-угарских круна (то је у оно време била прилична сума),
сави је и стави унутра, залепи куверат, и својом руком исписа на лицу
адресу: Господину... у руке. Потом удари са леђа печат са својим именом и
зовну перјаника, па му рече: ово ћеш писмо одмах однети Господину... и
предати њему лично у руке, и казаћеш да Господар жели да у здрављу са
својима дочека и проведе празнике.
Читао
сам име исписано Краљевом руком и с узбуђењем сам посматрао тај призор,
тако једноставан по облику, а толико узвишен и дирљив по мотиву. Адреса
је гласила на једног старога чиновника, оптерећеног депом и притиснутог
сиромаштвом. У томе тренутку кроз сећање ми засја дивна прича пок. Симе
Матавуља, нашега славнога приповедача. И он је у своје време служио на
Цетињу. Краљ је – описује Матавуљ у тој својој приповетци – као млад
Кнез, одмах после рата 1877. једнога Божића рано сам-самцат, пешке пошао
по снегу и вејавици у једну сиромашну ратничку кућу у Цетињском Пољу да
честита Божић и да буде полаженик. Кућа гласита чојством и јунаштвом. У
њој никога до деде и бабе. Три сина три звезде, погинули у минуломе
рату. Нису оставили порода, деди и баби унучади. Сиротиња и беда уселиле
се у дом. Укућани у први мах нису познали Господара, јер је био
заогрнут шињелом. Кад им честиташе Божић, изненадише се, и рекоше, да
немају за кога да приме и дочекају полаженика. Краљ пред дедом и бабом
отвори шињел, препознаше га и рече им: имате за кога, јер ја сам ваш
син, који вам све дугује!
Пошто
перјаник однесе писмо, Краљ ме погледа, положи десну руку на груди око
срца и рече само оволико; тако ми је сада овде нешто мило и топло као да
осећам неко блаженство.
-
Да, Господару, - одговорих – верујем потпуно, и користим се у овоме
тренутку речима које сте мало час наволели изговорити: «Све је људско на
овоме свету једно бедно ништа – осим добрих дела».
-
Узнемирих те вечерас, - настави Краљ – и звао сам те да ово свето Божје
вече проведеш код мене у кругу мојих, те да видиш како се у Црној Гори
прославља српски Божић. Значи да си овде сам и да немаш никога свога, па
ће ти бити милије уз мене.
Ја се дубоко поклоних и захвалих Краљу, док он устаде и рече: а сад пођи и врати се кроз једна час најдаље.
Кад
се вратих, двор је већ сав био у свечаном расположењу. Бадњаци
донесени. Само чекају да буду унесени у оџаклију. Пред њом и у њој на
окупу министри, дворско особље, неколико сељака из Бајица, послуга, сви у
свечаном руху. У оџаклији по поду свуда дебела слама. На средини
постављен подужи низак сто, тако да се око њега не може седети на
столицама, већ на јастуцима. У зачељу је мали, повиши сто за Краља и
Краљицу, пошто они, ради своје старости, не могу да седе олако доле, на
слами. У то улазе Краљ и Краљица. За њима синови Данило, Мирко, Петар,
две снаје Милица и Наталија, које носе двоје унучади, и две кћери
Кнегињице Ксенија и Вера. Сви, и мушки и женски, у живописном
црногорском оделу. Уносе се бадњаци уз пуцање револвера, Краљица држи
сито са житом, посипа носиоце и све присутне, а Краљ прихваћа бадњаке,
ставља их у оџаклију, намешта на њима свеће, прелива из вином, крсти се,
сви са њим заједно, и он изговара молитву: нека је срећно Бадње Вече,
нека Бог и Христово Рођење помогну Црној Гори, свима нама, целоме
српскоме народу!
- Амин да Бог да! – сви се одзивају и крсте. По томе настаје послужење...