Кажу да се до Божића путује шест недеља, стазама поста и молитве, милосрђем и покајањем. Срби у старом Мостару имали су чудан обичај да се у знак покајништва не бријају од Крсне Славе до Бадњега дана. Тада је по дужини браде могао човек да процени коме је у овој вароши слава Никољдан, коме Аранђеловдан, а коме неки ранији светац. Божић је и време мирбожења што значи праштања. У староме Рисну био је ред да се на божићној служби сви присутни, па било и смртно завађени, изљубе и измире. Безнадежне свађалице православни народ у Далмацији је описао пословицом: „Ни на Божић се не мири“. Код Срба у Војној крајини био је обичај да свекрва снају свечано одводи у храм како би се пред свима загрлиле и једна другој опростиле све нанете злобе и неправде у току претходне године. Божић је време и дивних здравица упућених Богу и свецима, бадњаку, положајнику и укућанима. Срби Граничари су са чашом пуном вина одлазили чак и пред кошнице да пчелама захвале и честитају Божић. И своје винограде би тада поздрављали речима. „Здрав и рода ми био винограде, мој лепи рукосаде! Ти матери цркви крвцу рађао, а мени слатку капљицу давао. Бог те чувао и веселио!“... И дан-данас се уочи Божића породица зближава о Детињцима, Материцама и Оцима, домаћице и сада негују младо жито, пеку погаче и чеснице, чисте домове у које се уноси слама а понегде и расклањају столице, софе и столови да би све подсећало на чувену витлејемску пештеру... Баш као и душа. И она је често хладна и мрачна као пећина. И све ове дивне обичаје неко је смислио да би се она почистила и припремила да угости Господа Христа што својим присуством све радује, згрева и осветљава. Да би га овде брижно чувала и тихо му певала: „Сјај Боже и Божићу у мојој души, а отуда и мојим најдражима, и моме народу и читавом свету!“.