Свети Јован Крститељ, детаљ са фреске из Студенице. Осликан је на упадљивом месту са нарочитим лучним декором, како и доликује једном од најпоштованијих светитеља у српском народу. Историчари уметности кажу да је фреска овде осванула по жељи самог светитеља Саве, чија се пресудна реч у избору и распореду слика и „данас разговетно чује у Студеници“, да је он заправо и довео те врсне уметнике, „најбоље који су се око 1200. године могли наћи у православном свету“ – како би између осталог, израдили и јединствену фреску светог Јована, са великом побожном пажњом, лакоћом и смирењем, готово портретски, што његовом лику доноси непоновљив изглед, изузетну духовну лепоту, живост и снагу. (Медић/Тодић)
Као да свети Јован самом својом појавом, одважним ставим, препланулим и испоштеним лицем, простом пустињачком одећом, и нас отуда позива да се упустимо у његов духовни експеримент, да и ми покушамо да живимо као анђели безбижно на овој планети, црпећи најважнија животна знања не из приземих и ограничених, материјалистичких наука, већ из ове опитне, смерне и драговољне, анђеоске послушности према Богу, који пак заузврат шаље своја бесцена уздарја: божанску мудрост, љубав и моћ, осећај слободе од овог света и свих телесних брига, по речима светог владике Николаја: „Ангели су потпуно безбрижни за себе. Њих не мори брига ни шта ће јести, ни шта ће пити, нити у што ће се обући. Служећи Богу они знају, да ће их Бог и хранити и појити и одевати. ... Свети Јован се научио безбрижности за свој телесни живот не кроз читање књига и слушање мудраца, који казују а не показују, него пробајући безбрижност. Он је пробао пост и увидео је, да човек може живети не само без свију оних јела, за која се он толико брине, него и без хлеба. Сам свети Јован се храњаше овршцима од пустињских дрвећа и медом од дивљих пчела. Он није употребљавао ни вина, нити икаква јака пића. И не каже се, да је се он икада жалио на глад или на жеђ. Нису њега хранили овршци и дивљи мед но Божја сила, која је придолазила верном и послушном слузи кроз овршке и дивљи мед. `Хљеб ангелскиј једе човјек` (Пс. 87, 25). Тако бива обично са верним и послушним, док неверни и непослушни морају уз раскошну кухињу држати и велику апотеку. Јер кроз раскошна јела и пића неверном и непослушном не придолази храна телу и души но тешкоћа, гнев и болест. ... Вазда сито тело обично показује вазда гладну душу. Ко пости тај душу гости. Што човек више привикне постити, то све више умањује бриге за своје тело и увећава радост своје душе. Ово не помаже само рећи и само чути; ово је само собом јасно, кад човек ово проба и практикује у животу. ... Људи, који виде своје биће једино у своме телу, боре се за своје тело, траже угодности своме телу, брину за своје тело. Свети Јован био је слободан од свих телесних брига. Његова душа била је сва брига, а Божја воља једини закон и господар његове душе. У томе се он уподобио ангелима небесним. Зато га пророк и назива ангелом.“
Та спознаја сопствене привезаности за овоземаљска блага, пријатна и удобна, заводљива и заробљива, као и сав тај јовановски отпор и напор код човека који жели да се одлепи од ових лажних и трошних блага, ради оних небеских, вечних и непролазних – назива се покајањем – на које нас студенички Јован управо позива свитком који држи у левој руци, а на коме је златним словима исписано: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско. А већ и секира код корена дрвећу стоји; да које не рађа плода, сасече“. По тумачењу владике Николаја и свих Светих, ово Царство Небеско је сам Господ Исус Христос који нам се и данас тајанствено приближава кроз тужне, болне и сироте људе, а са којима се Он поистовећује (Мт. 25), који нам се сасвим даје у светој Тајни Причешћа, кога трепетно ишчекујемо и да по други пут дође на овај свет – због чега и само кајање треба да постане свакодневни стил нашег живота, јер нас оно чува од учмалости и уображења, јер нас избавља из тврђаве нашег егоизма и илузија, помаже нам да се отворимо за небеска пространства и ближње, да постанемо као воћке благородни, што је за искусног духовника са Јордана главни показатељ истинског покајања, каже Николај: „Пустињски пророк, Јован, познавао је до највећих дубина људску природу, сву њену слабост, наклоњеност ка злу, и колебљивост. Он је то познао кроз тридесет година свога осамљеног живота у пустињи. Кроз себе је познао сав свет, и све што бива и може бити у свету. Његова победоносна борба са самим собом донела му је и једно неисцрпно познавање људске природе. Зато он и излази сада пред људе са слободом победиоца. Његово знање није из књига него из прве руке, од Бога кроз сопствено искуство. Отуда и његова проповед носи чисто практички карактер. Он не верује људима на реч. Чак и кад се један човек искрено исповеди и искрено изјави своје кајање за учињене грехе, Јован му не верује. Јер Јован зна слабост и колебљивост људске природе. Зна то Јован и настоји свом снагом на томе, да покајници засведоче своје речи и делима. Дугим грешењем грех је човеку постао навиком. Сада треба добродетељ да постане човеку навиком, а то може бити само дугим вежбањем у добродетељи... Зато Јован, сумњиво гледајући на тренутне покајнике, довикује им: покажите плодове достојне покајања (Лука 3, 8).“ Николај у својим тумачењима даље размотава студенички свитак, преводећи га у актуелне и конкретне Претечине позиве: „Покајте се: ви чије је срце стврдло пред ближњима, ви који сте прекомеран интерес узимали од оних који гладују, ви који сте злоупотребили оружје своје бранећи неправду онда кад сте имали да браните правду, покајте се ви који сте се гордили над свим осталим људима својим пореклом, покајте се ви чија је вера ослабила, покајте се и онда чујте, шта ће вам Христос казати. Јер само у скрушено срце покајничко његове ће речи моћи допрети.“ То исто чини и Ава Јустин у својим громогласним јовањданским беседама, позивајући у име светог Крститеља на покајање и све оне Србе који су одбацили пост и молитву а српску земљу претворили у пустињу греха и смрти, који су појурили за европском културом и модом, који су заборавили на своју бесмртну душу, на борбу против свега смртног и сваког греха, који су у чину свештеника, професора и генерала издали Бога, који су опоганили сопствене душе блудом а усне псовком, који су иконе у својим домовима заменили дигиталним уређајима, који своје животе живе у лажним задовољствима, лажним радостима, који су заборавили да су створења Божја, да им је овај живот дат ради служења Богу и ближњима, ради освајања Неба и Вечности, Царства Небеског.
Свети Јован нам кроз свој студенички портрет открива да једино онај ко је слободан од изобиља, телесног и сентименталног хедонизма, размажености и самосажаљења, може бити духовно слободан од глобалних или помесних узурпатора, безаконих и незајажљивих властодржаца, моћних и грамзивих корпорација, да је свака наша борба за боље, праведније и просвећеније друштво, за здраву животну средину – док год робујемо комфору и сластима – тек само једна егзибиционистичка варка, која ће трајати све док и сами не осетимо неодољиви укус славе и власти. Претеча из Студенице је надвремени модел снажног и постојаног човека, он није „трска коју ветар повија“ (Мт. 11,7), у њему нема превртљивости и колебљивости, мекуштва пред агресивним режимима, зато јер је најпре савладао све невидљиве режиме у сопственом срцу, по речима светог владике Николаја, који дивно описује овај целовити тријумф светог Јована Крститеља: „Док је он викао против греха целога онога поколења у опште, сви су му се дивили и сви су га хвалили. Али када је Јован викнуо на црно безакоње цара Ирода, који је код живе своје жене узео и жену брата свога, он је одмах ухваћен и бачен у тамницу. Но тамница није Јовану била тако тешка као грех царев, од кога се саблажњавао и кварио цео народ. Грех царев био му је тежак, а не тамница. Јован је живео тридесет година у пустињи без хлеба, без крова, без постеље и без разговора. И тамница Иродова није била горе место за његово тело од пустиње. Али грех царев на очиглед Бога и народа притискивао је душу Јованову као тешки оков. Ви старији сећате се још, када се један српски краљ разводио са својом женом, краљицом. Сећате се, каква је то страшна саблазан била за цео српски народ; и како је тај догађај притискивао душе свих чедних и поштених људи као тешки оков. Тако притиснута и окована осећала се и душа праведног Јована. ... Неправедници и грешници, уплашени, говорили су пророку: `Хоћеш ли да ти дамо злата, да ћутиш, јер ти нас гризеш као савест?` – `Мени не треба злато, змијски породе`, говорио је пророк, `мени не треба ништа што вама треба. Ја имам у себи нешто драже од злата`... И праведници су прилазили Јовану и говорили: `Хоћеш да ти дамо злата за то, што нас тако учиш?` – `Мени не треба злато, браћо моја`, одговарао је Јован. `Моје сте злато ви. Јер не живим и не говорим ја за ваше злато, него за вас. Ваша праведност је злато, којом ви плаћате речи моје.` И прочу се Јован као витез без страха и без мане, јер ни од кога он не презаше и ничије мане не штеђаше. Јован је говорио и против безакоња Иродове жене. Иродијада му је слала злата да ћути. – `Мени не треба прљаво злато једне грешнице`, љутио се пророк. `Ја пијем воду и храним се биљем, које не кошта ништа.` И Иродијаду је такав одговор доводио до беснила, и она је горела мржњом и осветољубљем према непоткупљивом пророку. И сваки дан слала је она злато и претње пророку, да би ућутао, но пророка није могло ућуткати ни једно ни друго. ... Што слађе живети у овоме веку без обзира на оно, што је било пре нас, и што ће бити после нас, и што бива око нас, – то је био морални закон ове сладострасне жене, закон који је она носила у крви својој, и који је њу носио кроз цео њен живот... Сласти, сласти што више! била је девиза Иродијадина. Правде, правде што више! била је девиза Јованова. Јован је у име правде устао против Иродијаде, Иродијада је у име сласти устала против Јована. ... Боже, који си гледао драму Јована Крститеља у Иродову двору, и који нас данас истим погледом посматраш, дај нам снаге, да победимо дух Иродијадин у себи, и да следујемо примеру твога праведника. Изведи нас из заблуде, Боже, увек онда, када крв наша збуни разум наш. Нека би мисао на тебе, велики Боже, вечито светлила нам у тами наше мале животне драме, која је ради тебе приређена, и коју ти боље видиш него ми.“
Тек сада бива јасно зашто је свети Јован толико важан српском народу, скупа са својом духовном победом над Иродом и Иродијадом, коју би поједини српски интелектуалци гмижућег интелекта прогласили његовом глупошћу и највећим животним поразом, баш као што проглашавају глупим поразом и подвиг кнеза Лазара у Косовском боју. Лазар је вероватно наша највернија народна икона светог Јована, јер историјски документи сведоче да је и он био тако праведан и частан, снажан и постојан, неподмитив и неустрашив пред незајажљивим моћницима. Треба приметити да се уочи судње битке Лазар са војском причешћује управо у цркви светог Јована у Самодрежи, могуће да је тада целивао и делић његове десне руке, који се у то време налазио у Србији. И Лазар је обезглављен као Јован, док је његово нетрулежно тело касније пренето опет у манастир светог Крститеља на Фрушкој Гори, њих двојица се зато идентично осликавају и на иконама, при чему глава на тањиру симболише телесну смрт, а она на раменима живот вечни. И свети Сава, наручилац студеничке фреске, имао је у светом Јовану пример небеског живљења на земљи, постајући временом и сам за своје Србе – Анђео и Благовесник Господњи. Сава подиже Крститељу храм у комплексу очеве Студенице, док у Светој Земљи посећује место Јовановог рођења и Богојављења, из Никеје доноси део Претечине деснице и опрема је украсном кутијом, на којој утискује личну молитву: „Покриј, деснице Претечина, архиепископа Саву“. И сам Немања изражава искрено поштовање према светом Јовану, богато помажући његов храм у Јерусалиму. Милутин издашно дарује болницу при манастиру светог Јована у Цариграду, обнавља и диже неколико Јованових храмова: у Сврчину код Урошевца, у Свачу близу Улциња, у једном метоху крај Скопља. Стефан Дечански обнавља Претечин манастир Слепче код Битоља, док српски архиепископ Данило Други њему подиже капелу у храму Пресвете Богородице Путеводитељке, унутар Пећке Патријаршије...
И тако временом ниче преко триста српских храмова, владарских или сиротињских задужбина, посвећених светом Јовану, у којима се овај омиљени народни проповедник храброг стајања и кајања прославља чак шест пута годишње: почев од Зачећа (6. октобра по новом календару), преко Ивањдана када се за Јованов рођендан плету народна кола и венчићи од „ивањског“ и другог ливадског цвећа, када стижу ране јабуке „ивањаче“ и почиње берба лековитог биља због чега понегде и назив „свети Јован Биљобер“, када по бајковитом народном веровању које бележи Вук Караџић, сунце три пут трепне од страха због величине самог Свеца, или пак оно тек само трократно од радости заигра, како верују у другим местима, зато што је Јован некад пре рођења заиграо у утроби своје матере, осетивши близину Христову при њеном загрљају са носећом Богородицом (7. јул) – преко Сабора светог Јована у јануару, једне од највећих Крсних Слава у српском народу, која доноси „јовањски мраз“ и прославља се одмах по Богојављењу, негде уз обичај ношења кућних икона и крстова на реку, како би се и ове домаће светиње оквасиле као Христос и Јован на Јордану (20. јануар), до Усековања или празника светог Јована Главосека, када православни Срби строгим постом пркосе Иродовом и Иродијадином хедонизму, негде чак „једнониче“, не једући ништа целог дана, док на другим местима нипошто не конзумирају вино и грожђа, чак ни храну која по боји подсећа на проливену крв светог мученика (11. септембра), до мањих благдана који су посвећени Обретењима, тј. открићима нестале главе светог Јована (8. марта и 7. јуна) – заправо, до сваког уторка у седмици, јер по речима светог владике Николаја: „Вторник је посвећен светом славном Пророку и Претечи и Крститељу Господњем Јовану. Стога треба уторком да приносимо молитве како дневном свецу по Минеју, тако и светоме Јовану. И да више пута тога дана спомињемо име његово, ма где били и ма шта пословали, и да му се молимо.“
Поштовање светог Јована огледа се и у чињеници да су имена Јован и Јованка у разним варијацијама једна од најчешћих у српском народу, да су бројна и међу топонимима, такође и међу српским светитељима, јер његово име и мученички подвиг носе свети: Јован Владимир, Јован Бранковић, Јован Сјенички, Јован Рапајић, као и много знани и незнани српски мученици, јасеновачки, босански, косовски... Треба рећи да је десна рука светог Јована, као заветни дар свете царске породице Романових, са великим народним поштовањем дочекана 1932. у Београду, касније и на Цетињу 1993. године. Свети Јован је у српском народу од старине призиван при успостављању кумства („понуди му кума и светог Јована“) и сматра се тајанственим заштитником окумљених или збратимљених породица („међу њима је Бог и свети Јован“), он се призива и при молбама („кумим те Богом и светим Јованом“), у здравицама, народним молитвама: „Помози Боже и свети Јоване“, „Да молимо Јована, славног Крститеља, Трубу Спаситеља, слугу Створитеља, Богом послана, да нам поможе, како он може“, „Ој Јоване, помози где год опасност грози!“, „Вера да се очува, помози Јоване, и да нам буде хлеба до краја у све дане, и да видимо у снопу Божију стопу!“, „Кад мркне да сване, помози Јоване, грешни да се покајемо пре него крају стигнемо, пре но дан Суда гране, помози Јоване!“. Присутан је и у народним песмама које се и данас певају у храмовима, на саборима или часовима веронауке, у побожним домовима: „О свети Јоване дивни Крститељу, ти Претеча беше славном Спаситељу, ти чистотом својом људске душе текну, и ко страшна труба са Јордана јекну... Ја се теби клањам ја се теби молим, помози да свакој напасти одолим, ја се теби клањам, пророку најачем, и пред тобом клечим и пред тобом плачем: Дај ми од твог срца лавовске јачине, дај ми од твог духа ангелске белине... О свети Јоване, Божји Угодниче, и за вишњу правду славни Мучениче, ти кога се војске нечастивих боје, немој се оглушит` о мољење моје, но укрепи мене молитвама твојим, да ко свећа право пред Господом стојим.“
Српски народ побожно памти и случајеве тајанственог јављања светог Јована Крститеља, почев од оног над Београдом уочи свеопштег страдања у 15. веку, потом и могих других у којима Претеча лечи болесне, крепи веру у колебљивима, уразумљују неразумне, буди успаване савести, попут случаја који се догодио након једног убиства при општој тучи у селу Губеревцима код Чачка, о чему је писала „Политика“ 12. фебруара 1939. године:
„...Улазећи у канцеларију истражног судије г. Стокића, Драгољуб је имао чудан изглед. Сав црвен у лицу, без икаквог увода, почео је он узбуђено да говори о овоме убиству. Почео је да прича како га гризе савест и како тешко проводи бесане ноћи, додајући да је дошао да призна целу истину у вези са овим убиством. `Господине`, завапио је он, ` ја сам двапута ударио ножем у леђа покојног Вукомана у оној страшној тучи. Дело нисам признао ни за време истраге, ни касније код суда. На претресу код окружног суда у Чачку бранио сам се да сам покојног Вукомана тукао песницама и штаповима. Осуђен сам само новчано за лаку повреду тела. После судске пресуде отишао сам у село. У почетку сам спавао мирно све док једног дана нисам чуо, од своијх сељака, да је Дмитар Вукајловић, који је за овог убиство осуђен на 15 година робије, спроведен на издржавање казне у казнени завод. Од тог дана почела је да ме мори несаница. Читаве ноћи нисам могао ока да склопим. У глуво доба ноћи скакао сам са кревета, после тешких снова, излазећи као бунован и луд напоље, да лутам по селу, кад-кад и по најгорем времену да би се поцепан вратио кући и нисам могао да нађем мира... Једне ноћи, када сам се тако изморен несаницом вратио кући и легао у кревет, усниуо сам чудан сан. У сну ми се јави свети Јован. Почео је да ме тресе и дрмуса. Позвао ме је да ме води код Бога. Зграбио ме је за косу и добро протегао. Онда ме је почео провлачити кроз неке облачине, те смо се крхали целе ноћи док не стигосмо код Господа Бога. Ја сам ту клекао и излио му своју душу, рекавши му том приликом, да никако немам мира тбог тога што нисам истину казао. Замолио сам га кроз сузе да ми опрости грехе, и заветовао се, у исто време, да ћу се пријавити властима те да и пред људима окајем овај злочин и спасем оног грешника што невино трули на робији. Господ Бог ме је помиловао и рекао да су ми греси опроштени, а свети Јован ме је опет потегао и провео кроз оне облачине. Осећао сам да ми се враћа душа. После тога сам се пробудио... Сав окупан у зноју, скоро ван себе од страха, устао сам, обукао се и сачекао зору. Када је свануло изашао сам у село и све ово поверио једном пријатељу. Рекао сам му да сам убица Вукомана Плазинића. Потом сам и другим пријатељима то исто поверио. Али они нису ово веровали. Сматрали су да сам полудео. А ја нисам луд, господине судија, већ сам при чистој савести и дошаои дошао код вас, да под грижом савести окајем овај грех и пред земаљским судом. А сада радите самном шта хоћете`. Када је ово рекао Драгољуб је бризнуо у плач. Једва је истражни судија успео да га умири, а потом га је ставио у истражи затвор. На основу овог Драгољубовог признања, одмах је позван Дмитар Вукајловић из Казненог завода и заказан је нови претрес који је јуче одржан пред већем петорице... После саслушања сведока, суд се повукао на већање и донео пресуду којом је Дмитар осуђен на пет и по година робије, с тим да му се урачуна време проведено на робији. Драгољуб, који је признао дело, осуђен је на три године заточења. На питање председавајућег, да ли су задовољни пресудом, Дмитар каже да ће се жалити а Драгољуб весело довикује да је задовољан.“
Покајање – радовање, говорио је свети Јован Златоуст у 4. веку, а сурови Драгољуб доживео у двадесетом, упркос окрвављеним рукама и вишегодишњој робији која га очекује. Али за тако нешто била је потребна храброст великих покајника – и лудост ортодоксних хришћана који и данас верују у вишњи свет, и поштују Јована Крститеља као свог најближег рођака и најмилијег брата, као свог личног духовника и учитеља покајања, смирења и послушности, светлости и блаженства, по савету другог Златоуста, светог владике Николаја:
„Прослављајте Светога Јована као Христовог сродника; али не само као Христовог сродника него и као вашег сопственог сродника. Не сматрајте га туђином него братом, рођенијим од рођенога. Јер сродство по телу пролази са овим пролазним светом, а сродство по Духу Божијем остаје у вечности и за вечност. Зато прослављајте с радошћу и весељем брата свога Светога Јована. ... Христос је дошао, да научи људе заборављеном смирењу и прекршеној послушности. Он нам је дао савршен пример Свога смирења и Своје послушности према Оцу небеском. И Његов Претеча учи нас својим примером смирењу и послушности – својим примером безгрешног смирења и послушности пред Христом. Људи, који немају смирења и послушности, немају мудрости и љубави. А ко нема тога, тај нема Бога. А ко нема Бога, тај нема ни себе, него је као и да није: тама и сен смртна. Ако неко међу нама каже: Христос је сувише висок пример за мене, ја се на Њега не могу угледати, – ево му Јована Претече, који је као човек ближи смртним људима. Нека се угледа на смирење и послушност Јована. Али, авај, кад неко неће да чини добро, тај увек нађе изговора за своје бежање од добра. А ко тражи светлости своме жалосноме битисању на земљи, тај ће је с радошћу наћи у звезди Јована Крститеља. Благо томе, јер ће га та звезда, као она која доведе звездаре са Истока у Витлејем, довести најсјајнијем Сунцу, Господу Исусу Христу, који је једина песма ангела и једино спасење људи, јуче, данас и сутра. Зато нека Му је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.“
Као да свети Јован самом својом појавом, одважним ставим, препланулим и испоштеним лицем, простом пустињачком одећом, и нас отуда позива да се упустимо у његов духовни експеримент, да и ми покушамо да живимо као анђели безбижно на овој планети, црпећи најважнија животна знања не из приземих и ограничених, материјалистичких наука, већ из ове опитне, смерне и драговољне, анђеоске послушности према Богу, који пак заузврат шаље своја бесцена уздарја: божанску мудрост, љубав и моћ, осећај слободе од овог света и свих телесних брига, по речима светог владике Николаја: „Ангели су потпуно безбрижни за себе. Њих не мори брига ни шта ће јести, ни шта ће пити, нити у што ће се обући. Служећи Богу они знају, да ће их Бог и хранити и појити и одевати. ... Свети Јован се научио безбрижности за свој телесни живот не кроз читање књига и слушање мудраца, који казују а не показују, него пробајући безбрижност. Он је пробао пост и увидео је, да човек може живети не само без свију оних јела, за која се он толико брине, него и без хлеба. Сам свети Јован се храњаше овршцима од пустињских дрвећа и медом од дивљих пчела. Он није употребљавао ни вина, нити икаква јака пића. И не каже се, да је се он икада жалио на глад или на жеђ. Нису њега хранили овршци и дивљи мед но Божја сила, која је придолазила верном и послушном слузи кроз овршке и дивљи мед. `Хљеб ангелскиј једе човјек` (Пс. 87, 25). Тако бива обично са верним и послушним, док неверни и непослушни морају уз раскошну кухињу држати и велику апотеку. Јер кроз раскошна јела и пића неверном и непослушном не придолази храна телу и души но тешкоћа, гнев и болест. ... Вазда сито тело обично показује вазда гладну душу. Ко пости тај душу гости. Што човек више привикне постити, то све више умањује бриге за своје тело и увећава радост своје душе. Ово не помаже само рећи и само чути; ово је само собом јасно, кад човек ово проба и практикује у животу. ... Људи, који виде своје биће једино у своме телу, боре се за своје тело, траже угодности своме телу, брину за своје тело. Свети Јован био је слободан од свих телесних брига. Његова душа била је сва брига, а Божја воља једини закон и господар његове душе. У томе се он уподобио ангелима небесним. Зато га пророк и назива ангелом.“
Та спознаја сопствене привезаности за овоземаљска блага, пријатна и удобна, заводљива и заробљива, као и сав тај јовановски отпор и напор код човека који жели да се одлепи од ових лажних и трошних блага, ради оних небеских, вечних и непролазних – назива се покајањем – на које нас студенички Јован управо позива свитком који држи у левој руци, а на коме је златним словима исписано: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско. А већ и секира код корена дрвећу стоји; да које не рађа плода, сасече“. По тумачењу владике Николаја и свих Светих, ово Царство Небеско је сам Господ Исус Христос који нам се и данас тајанствено приближава кроз тужне, болне и сироте људе, а са којима се Он поистовећује (Мт. 25), који нам се сасвим даје у светој Тајни Причешћа, кога трепетно ишчекујемо и да по други пут дође на овај свет – због чега и само кајање треба да постане свакодневни стил нашег живота, јер нас оно чува од учмалости и уображења, јер нас избавља из тврђаве нашег егоизма и илузија, помаже нам да се отворимо за небеска пространства и ближње, да постанемо као воћке благородни, што је за искусног духовника са Јордана главни показатељ истинског покајања, каже Николај: „Пустињски пророк, Јован, познавао је до највећих дубина људску природу, сву њену слабост, наклоњеност ка злу, и колебљивост. Он је то познао кроз тридесет година свога осамљеног живота у пустињи. Кроз себе је познао сав свет, и све што бива и може бити у свету. Његова победоносна борба са самим собом донела му је и једно неисцрпно познавање људске природе. Зато он и излази сада пред људе са слободом победиоца. Његово знање није из књига него из прве руке, од Бога кроз сопствено искуство. Отуда и његова проповед носи чисто практички карактер. Он не верује људима на реч. Чак и кад се један човек искрено исповеди и искрено изјави своје кајање за учињене грехе, Јован му не верује. Јер Јован зна слабост и колебљивост људске природе. Зна то Јован и настоји свом снагом на томе, да покајници засведоче своје речи и делима. Дугим грешењем грех је човеку постао навиком. Сада треба добродетељ да постане човеку навиком, а то може бити само дугим вежбањем у добродетељи... Зато Јован, сумњиво гледајући на тренутне покајнике, довикује им: покажите плодове достојне покајања (Лука 3, 8).“ Николај у својим тумачењима даље размотава студенички свитак, преводећи га у актуелне и конкретне Претечине позиве: „Покајте се: ви чије је срце стврдло пред ближњима, ви који сте прекомеран интерес узимали од оних који гладују, ви који сте злоупотребили оружје своје бранећи неправду онда кад сте имали да браните правду, покајте се ви који сте се гордили над свим осталим људима својим пореклом, покајте се ви чија је вера ослабила, покајте се и онда чујте, шта ће вам Христос казати. Јер само у скрушено срце покајничко његове ће речи моћи допрети.“ То исто чини и Ава Јустин у својим громогласним јовањданским беседама, позивајући у име светог Крститеља на покајање и све оне Србе који су одбацили пост и молитву а српску земљу претворили у пустињу греха и смрти, који су појурили за европском културом и модом, који су заборавили на своју бесмртну душу, на борбу против свега смртног и сваког греха, који су у чину свештеника, професора и генерала издали Бога, који су опоганили сопствене душе блудом а усне псовком, који су иконе у својим домовима заменили дигиталним уређајима, који своје животе живе у лажним задовољствима, лажним радостима, који су заборавили да су створења Божја, да им је овај живот дат ради служења Богу и ближњима, ради освајања Неба и Вечности, Царства Небеског.
Свети Јован нам кроз свој студенички портрет открива да једино онај ко је слободан од изобиља, телесног и сентименталног хедонизма, размажености и самосажаљења, може бити духовно слободан од глобалних или помесних узурпатора, безаконих и незајажљивих властодржаца, моћних и грамзивих корпорација, да је свака наша борба за боље, праведније и просвећеније друштво, за здраву животну средину – док год робујемо комфору и сластима – тек само једна егзибиционистичка варка, која ће трајати све док и сами не осетимо неодољиви укус славе и власти. Претеча из Студенице је надвремени модел снажног и постојаног човека, он није „трска коју ветар повија“ (Мт. 11,7), у њему нема превртљивости и колебљивости, мекуштва пред агресивним режимима, зато јер је најпре савладао све невидљиве режиме у сопственом срцу, по речима светог владике Николаја, који дивно описује овај целовити тријумф светог Јована Крститеља: „Док је он викао против греха целога онога поколења у опште, сви су му се дивили и сви су га хвалили. Али када је Јован викнуо на црно безакоње цара Ирода, који је код живе своје жене узео и жену брата свога, он је одмах ухваћен и бачен у тамницу. Но тамница није Јовану била тако тешка као грех царев, од кога се саблажњавао и кварио цео народ. Грех царев био му је тежак, а не тамница. Јован је живео тридесет година у пустињи без хлеба, без крова, без постеље и без разговора. И тамница Иродова није била горе место за његово тело од пустиње. Али грех царев на очиглед Бога и народа притискивао је душу Јованову као тешки оков. Ви старији сећате се још, када се један српски краљ разводио са својом женом, краљицом. Сећате се, каква је то страшна саблазан била за цео српски народ; и како је тај догађај притискивао душе свих чедних и поштених људи као тешки оков. Тако притиснута и окована осећала се и душа праведног Јована. ... Неправедници и грешници, уплашени, говорили су пророку: `Хоћеш ли да ти дамо злата, да ћутиш, јер ти нас гризеш као савест?` – `Мени не треба злато, змијски породе`, говорио је пророк, `мени не треба ништа што вама треба. Ја имам у себи нешто драже од злата`... И праведници су прилазили Јовану и говорили: `Хоћеш да ти дамо злата за то, што нас тако учиш?` – `Мени не треба злато, браћо моја`, одговарао је Јован. `Моје сте злато ви. Јер не живим и не говорим ја за ваше злато, него за вас. Ваша праведност је злато, којом ви плаћате речи моје.` И прочу се Јован као витез без страха и без мане, јер ни од кога он не презаше и ничије мане не штеђаше. Јован је говорио и против безакоња Иродове жене. Иродијада му је слала злата да ћути. – `Мени не треба прљаво злато једне грешнице`, љутио се пророк. `Ја пијем воду и храним се биљем, које не кошта ништа.` И Иродијаду је такав одговор доводио до беснила, и она је горела мржњом и осветољубљем према непоткупљивом пророку. И сваки дан слала је она злато и претње пророку, да би ућутао, но пророка није могло ућуткати ни једно ни друго. ... Што слађе живети у овоме веку без обзира на оно, што је било пре нас, и што ће бити после нас, и што бива око нас, – то је био морални закон ове сладострасне жене, закон који је она носила у крви својој, и који је њу носио кроз цео њен живот... Сласти, сласти што више! била је девиза Иродијадина. Правде, правде што више! била је девиза Јованова. Јован је у име правде устао против Иродијаде, Иродијада је у име сласти устала против Јована. ... Боже, који си гледао драму Јована Крститеља у Иродову двору, и који нас данас истим погледом посматраш, дај нам снаге, да победимо дух Иродијадин у себи, и да следујемо примеру твога праведника. Изведи нас из заблуде, Боже, увек онда, када крв наша збуни разум наш. Нека би мисао на тебе, велики Боже, вечито светлила нам у тами наше мале животне драме, која је ради тебе приређена, и коју ти боље видиш него ми.“
Тек сада бива јасно зашто је свети Јован толико важан српском народу, скупа са својом духовном победом над Иродом и Иродијадом, коју би поједини српски интелектуалци гмижућег интелекта прогласили његовом глупошћу и највећим животним поразом, баш као што проглашавају глупим поразом и подвиг кнеза Лазара у Косовском боју. Лазар је вероватно наша највернија народна икона светог Јована, јер историјски документи сведоче да је и он био тако праведан и частан, снажан и постојан, неподмитив и неустрашив пред незајажљивим моћницима. Треба приметити да се уочи судње битке Лазар са војском причешћује управо у цркви светог Јована у Самодрежи, могуће да је тада целивао и делић његове десне руке, који се у то време налазио у Србији. И Лазар је обезглављен као Јован, док је његово нетрулежно тело касније пренето опет у манастир светог Крститеља на Фрушкој Гори, њих двојица се зато идентично осликавају и на иконама, при чему глава на тањиру симболише телесну смрт, а она на раменима живот вечни. И свети Сава, наручилац студеничке фреске, имао је у светом Јовану пример небеског живљења на земљи, постајући временом и сам за своје Србе – Анђео и Благовесник Господњи. Сава подиже Крститељу храм у комплексу очеве Студенице, док у Светој Земљи посећује место Јовановог рођења и Богојављења, из Никеје доноси део Претечине деснице и опрема је украсном кутијом, на којој утискује личну молитву: „Покриј, деснице Претечина, архиепископа Саву“. И сам Немања изражава искрено поштовање према светом Јовану, богато помажући његов храм у Јерусалиму. Милутин издашно дарује болницу при манастиру светог Јована у Цариграду, обнавља и диже неколико Јованових храмова: у Сврчину код Урошевца, у Свачу близу Улциња, у једном метоху крај Скопља. Стефан Дечански обнавља Претечин манастир Слепче код Битоља, док српски архиепископ Данило Други њему подиже капелу у храму Пресвете Богородице Путеводитељке, унутар Пећке Патријаршије...
И тако временом ниче преко триста српских храмова, владарских или сиротињских задужбина, посвећених светом Јовану, у којима се овај омиљени народни проповедник храброг стајања и кајања прославља чак шест пута годишње: почев од Зачећа (6. октобра по новом календару), преко Ивањдана када се за Јованов рођендан плету народна кола и венчићи од „ивањског“ и другог ливадског цвећа, када стижу ране јабуке „ивањаче“ и почиње берба лековитог биља због чега понегде и назив „свети Јован Биљобер“, када по бајковитом народном веровању које бележи Вук Караџић, сунце три пут трепне од страха због величине самог Свеца, или пак оно тек само трократно од радости заигра, како верују у другим местима, зато што је Јован некад пре рођења заиграо у утроби своје матере, осетивши близину Христову при њеном загрљају са носећом Богородицом (7. јул) – преко Сабора светог Јована у јануару, једне од највећих Крсних Слава у српском народу, која доноси „јовањски мраз“ и прославља се одмах по Богојављењу, негде уз обичај ношења кућних икона и крстова на реку, како би се и ове домаће светиње оквасиле као Христос и Јован на Јордану (20. јануар), до Усековања или празника светог Јована Главосека, када православни Срби строгим постом пркосе Иродовом и Иродијадином хедонизму, негде чак „једнониче“, не једући ништа целог дана, док на другим местима нипошто не конзумирају вино и грожђа, чак ни храну која по боји подсећа на проливену крв светог мученика (11. септембра), до мањих благдана који су посвећени Обретењима, тј. открићима нестале главе светог Јована (8. марта и 7. јуна) – заправо, до сваког уторка у седмици, јер по речима светог владике Николаја: „Вторник је посвећен светом славном Пророку и Претечи и Крститељу Господњем Јовану. Стога треба уторком да приносимо молитве како дневном свецу по Минеју, тако и светоме Јовану. И да више пута тога дана спомињемо име његово, ма где били и ма шта пословали, и да му се молимо.“
Поштовање светог Јована огледа се и у чињеници да су имена Јован и Јованка у разним варијацијама једна од најчешћих у српском народу, да су бројна и међу топонимима, такође и међу српским светитељима, јер његово име и мученички подвиг носе свети: Јован Владимир, Јован Бранковић, Јован Сјенички, Јован Рапајић, као и много знани и незнани српски мученици, јасеновачки, босански, косовски... Треба рећи да је десна рука светог Јована, као заветни дар свете царске породице Романових, са великим народним поштовањем дочекана 1932. у Београду, касније и на Цетињу 1993. године. Свети Јован је у српском народу од старине призиван при успостављању кумства („понуди му кума и светог Јована“) и сматра се тајанственим заштитником окумљених или збратимљених породица („међу њима је Бог и свети Јован“), он се призива и при молбама („кумим те Богом и светим Јованом“), у здравицама, народним молитвама: „Помози Боже и свети Јоване“, „Да молимо Јована, славног Крститеља, Трубу Спаситеља, слугу Створитеља, Богом послана, да нам поможе, како он може“, „Ој Јоване, помози где год опасност грози!“, „Вера да се очува, помози Јоване, и да нам буде хлеба до краја у све дане, и да видимо у снопу Божију стопу!“, „Кад мркне да сване, помози Јоване, грешни да се покајемо пре него крају стигнемо, пре но дан Суда гране, помози Јоване!“. Присутан је и у народним песмама које се и данас певају у храмовима, на саборима или часовима веронауке, у побожним домовима: „О свети Јоване дивни Крститељу, ти Претеча беше славном Спаситељу, ти чистотом својом људске душе текну, и ко страшна труба са Јордана јекну... Ја се теби клањам ја се теби молим, помози да свакој напасти одолим, ја се теби клањам, пророку најачем, и пред тобом клечим и пред тобом плачем: Дај ми од твог срца лавовске јачине, дај ми од твог духа ангелске белине... О свети Јоване, Божји Угодниче, и за вишњу правду славни Мучениче, ти кога се војске нечастивих боје, немој се оглушит` о мољење моје, но укрепи мене молитвама твојим, да ко свећа право пред Господом стојим.“
Српски народ побожно памти и случајеве тајанственог јављања светог Јована Крститеља, почев од оног над Београдом уочи свеопштег страдања у 15. веку, потом и могих других у којима Претеча лечи болесне, крепи веру у колебљивима, уразумљују неразумне, буди успаване савести, попут случаја који се догодио након једног убиства при општој тучи у селу Губеревцима код Чачка, о чему је писала „Политика“ 12. фебруара 1939. године:
„...Улазећи у канцеларију истражног судије г. Стокића, Драгољуб је имао чудан изглед. Сав црвен у лицу, без икаквог увода, почео је он узбуђено да говори о овоме убиству. Почео је да прича како га гризе савест и како тешко проводи бесане ноћи, додајући да је дошао да призна целу истину у вези са овим убиством. `Господине`, завапио је он, ` ја сам двапута ударио ножем у леђа покојног Вукомана у оној страшној тучи. Дело нисам признао ни за време истраге, ни касније код суда. На претресу код окружног суда у Чачку бранио сам се да сам покојног Вукомана тукао песницама и штаповима. Осуђен сам само новчано за лаку повреду тела. После судске пресуде отишао сам у село. У почетку сам спавао мирно све док једног дана нисам чуо, од своијх сељака, да је Дмитар Вукајловић, који је за овог убиство осуђен на 15 година робије, спроведен на издржавање казне у казнени завод. Од тог дана почела је да ме мори несаница. Читаве ноћи нисам могао ока да склопим. У глуво доба ноћи скакао сам са кревета, после тешких снова, излазећи као бунован и луд напоље, да лутам по селу, кад-кад и по најгорем времену да би се поцепан вратио кући и нисам могао да нађем мира... Једне ноћи, када сам се тако изморен несаницом вратио кући и легао у кревет, усниуо сам чудан сан. У сну ми се јави свети Јован. Почео је да ме тресе и дрмуса. Позвао ме је да ме води код Бога. Зграбио ме је за косу и добро протегао. Онда ме је почео провлачити кроз неке облачине, те смо се крхали целе ноћи док не стигосмо код Господа Бога. Ја сам ту клекао и излио му своју душу, рекавши му том приликом, да никако немам мира тбог тога што нисам истину казао. Замолио сам га кроз сузе да ми опрости грехе, и заветовао се, у исто време, да ћу се пријавити властима те да и пред људима окајем овај злочин и спасем оног грешника што невино трули на робији. Господ Бог ме је помиловао и рекао да су ми греси опроштени, а свети Јован ме је опет потегао и провео кроз оне облачине. Осећао сам да ми се враћа душа. После тога сам се пробудио... Сав окупан у зноју, скоро ван себе од страха, устао сам, обукао се и сачекао зору. Када је свануло изашао сам у село и све ово поверио једном пријатељу. Рекао сам му да сам убица Вукомана Плазинића. Потом сам и другим пријатељима то исто поверио. Али они нису ово веровали. Сматрали су да сам полудео. А ја нисам луд, господине судија, већ сам при чистој савести и дошаои дошао код вас, да под грижом савести окајем овај грех и пред земаљским судом. А сада радите самном шта хоћете`. Када је ово рекао Драгољуб је бризнуо у плач. Једва је истражни судија успео да га умири, а потом га је ставио у истражи затвор. На основу овог Драгољубовог признања, одмах је позван Дмитар Вукајловић из Казненог завода и заказан је нови претрес који је јуче одржан пред већем петорице... После саслушања сведока, суд се повукао на већање и донео пресуду којом је Дмитар осуђен на пет и по година робије, с тим да му се урачуна време проведено на робији. Драгољуб, који је признао дело, осуђен је на три године заточења. На питање председавајућег, да ли су задовољни пресудом, Дмитар каже да ће се жалити а Драгољуб весело довикује да је задовољан.“
Покајање – радовање, говорио је свети Јован Златоуст у 4. веку, а сурови Драгољуб доживео у двадесетом, упркос окрвављеним рукама и вишегодишњој робији која га очекује. Али за тако нешто била је потребна храброст великих покајника – и лудост ортодоксних хришћана који и данас верују у вишњи свет, и поштују Јована Крститеља као свог најближег рођака и најмилијег брата, као свог личног духовника и учитеља покајања, смирења и послушности, светлости и блаженства, по савету другог Златоуста, светог владике Николаја:
„Прослављајте Светога Јована као Христовог сродника; али не само као Христовог сродника него и као вашег сопственог сродника. Не сматрајте га туђином него братом, рођенијим од рођенога. Јер сродство по телу пролази са овим пролазним светом, а сродство по Духу Божијем остаје у вечности и за вечност. Зато прослављајте с радошћу и весељем брата свога Светога Јована. ... Христос је дошао, да научи људе заборављеном смирењу и прекршеној послушности. Он нам је дао савршен пример Свога смирења и Своје послушности према Оцу небеском. И Његов Претеча учи нас својим примером смирењу и послушности – својим примером безгрешног смирења и послушности пред Христом. Људи, који немају смирења и послушности, немају мудрости и љубави. А ко нема тога, тај нема Бога. А ко нема Бога, тај нема ни себе, него је као и да није: тама и сен смртна. Ако неко међу нама каже: Христос је сувише висок пример за мене, ја се на Њега не могу угледати, – ево му Јована Претече, који је као човек ближи смртним људима. Нека се угледа на смирење и послушност Јована. Али, авај, кад неко неће да чини добро, тај увек нађе изговора за своје бежање од добра. А ко тражи светлости своме жалосноме битисању на земљи, тај ће је с радошћу наћи у звезди Јована Крститеља. Благо томе, јер ће га та звезда, као она која доведе звездаре са Истока у Витлејем, довести најсјајнијем Сунцу, Господу Исусу Христу, који је једина песма ангела и једино спасење људи, јуче, данас и сутра. Зато нека Му је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.“