Педесетница
у Пећкој патријаршији. Апостоли као да благосиљају Косово које навирује
кроз украсе на узаном прозору, пуно расцветалих божура и зелени у ово
доба године. Као да се и оно утиснуло у пећку фреску, постало важан
детаљ на српској Педесетници... Незнани зограф је на икони успео да
пренесе оно најважније, тиху радост и спокој који су овладали простим
рибарима у Горњици, одаји у којој је одржана Тајна вечера, а где се
сада, на њих, у виду огњених језичка, спустила благодат Духа Светога.
Тај догађај је могао да се уочи из целог Јерусалима, силазак ватрених
стихија био је пропраћен и снажном хуком, што је привукло много народа,
који се тих дана иначе окупио у свети град, да прослави празник првих
плодова, да заблагодари Богу на њима и на старом закону са Синаја...
Главно изненађење је, међутим, тек уследило. Након овог знамења, неуки
галилејски рибари почињу да произносе нечувена знања и мудрости на
седамнаест различитих језика, да говоре о Христа одважно и храбро, иако
су до јуче трептали од страха, чак и пред служавкама, скривали се од
потера иза закључаних врата. Читав свет, по коме ће се они ускоро
расути, персонификују људи различитих раса и сталежа које је зограф
осликао са леве и десне стране, како прилазе испружених руку.
По
тумачењу светих отаца, на овој фресци је осликан сам смисао људског
постојања - стицање благодати Духа Светога. И ова сцена, и сами
апостоли, и сви свеци, на основу свог личног искуства говоре да само Дух
Свети може да испуни бескрајне чежње у нашој души, да је Он допуна која
нам недостаје. Да Он једини може да утоли потребу за пажњом и љубављу
коју силно осећамо од повоја до погреба, а коју нико и ништа на овоме
свету не може сасвим да задовољи... Ако нема Духа Светог и вечности,
живот је само илузија и трагикомично трчање ка смрти. Ако нема Духа
Светог и вечног живота, онда је савим оправдана намера оних који желе да
сруше наше митове, и да нам уместо њих, преко својих медија и просвете,
пласирају тупавост, лакомост и животињску насладу, као једину утеху у
бесмислу самог постојања.
Наш
Свети Сава је силно осећао ову жеђ за бескрајем. И он је, попут светих
апостола, искрено заволео Господа Христа и доживео своју личну
Педесетницу на Атосу, у строгом аскетском подвигу, а потом кренуо да
проповеда по своме народу, дижући га из паганског мрака у врх
цивилизованог света који се тада простирао око Средоземља. Са колико је
љубави Сава просвећивао Србе види се и по нашим празничним обичајима.
Све што је било безазлено, детиње невино и разиграно у старој вери,
задржано је као декор у новим благданима. Етнолози кажу да је плетење
венчића у храмовима о Тројици, обичај који је наслеђен од старог
словенског празника Русалије. Венчићи су у Православљу постали симбол
савршенства и Цркве Христове а сама плетиља – икона љубави Божје... И
тада и касније, одбацивано је од старих обичаја само оно примитивно –
бесловесни страхови од природних стихија које су стари Срби
обоготворавали, вршећи пред њима своје мрачне и бруталне ритале, уз
приношење животињских, па и људских жртава. Тако су у вечиту заборав
отишле и Русалије, водене виле настале од девојачких утопљених душа пред
којима су старије жене падале у епилептичне нападе а младе девојке
шетале окићене венцима и врбама, као краљице које својом младошћу и
красотом, покушавају да их умилостиве...
Зато
на овој пећкој Педесетници замишљам и Светог Саву како стоји иза светих
апостола. Крај њега бих додао и Николаја и Јустина, па и наше
савременике патријарха Павла и старца Тадеја чије смо Педесетнице и
плодове Духа Светога и сами окусили. Наш сићушни патријарх је својим
уњкавим, тешко разумљивим старачим гласом говорио снажније и убедљивије
од најраскошнијих говорника свога доба, црпећи снагу из своје максиме:
„Тело моје је храм душе моје, а душа моја је храм Духа Светога!“. Неуки и
расејани Тадеј из Витовнице је к себи привлачио врхунске српске
интелектуалци и психотерапеуте, јер му је Дух Свети откривао најдубље
тајне човечје личности, коју је он сматрао „изливом љубави Божје“... Та
замишљена, допуњена пећке фреска била би и богословски исправна, као
слика живе и растуће Педесетнице, у којој нови просветитељи не смењују
старе већ се придружују њима, и с њима заједно делају у свом времену,
апостолски храбро и растерећно од међусобног надметања и необуздане жеље
за првенством, својствене папи и паганима...
Просвећени
Срби су Светој Тројици посветили Манасију и Сопоћане чије сликарство
представља врх европске уметности тога доба. У старини су о Тројицама
одржаване многобројне литије, са молитвама за здравље и напредицу усева.
Као славу еснафа у међуратном периоду, овај празник прослављају
београдски жандарми и продавци новина. Тројицу и данас славе многе цркве
и манастири широм Србије и расејања, многи Срби који чезну да своју
душу допуне и усаврше божанском силом и утехом, лечећи себе у Цркви од
свакога греха који Духа Светог жалости и одгони, те остајемо у самоћи,
горој од сваке смрти. Из ове таме нас избавља милост Божја, делатна
љубав светих апостола и Српски Свеци, својим молитвама и поукама
Златоустог Николаја:
„О,
сине човечји, зар ти баш никада ниси осетио Духа Божјега у себи? Гле, и
ти си крштен Духом, водом и Духом. Зар баш никад није у теби изненадно
засијала нека велика и светла мисао, ћутљива реч Духа Светога? Зар никад
није као ветар изненадно, наврела у твоје срце љубав према Створитељу, и
од ње сузе на очи? /.../ Према чистоти срца Дух се усељава у срце и из
срца управља човеком. Зато црква тако често понавља ову молитву Духу
Светоме: Царе небесни, Утешитељу, Душе истине! приђи и усели се у нас...
/.../ Кад се човек испразни од злог ветра охолости, онда му у души
настаје тишина, у коју улази Дух Божији. /.../ О среће, о мира, о
радости, кад се Дух Божји свије у очишћено срце човечје као ластавица у
своје гнездо! /.../ О, Хришћанине мој, главно је, да ми не сметамо Духу
Божијем да уђе и зида. Главно је, Хришћанине, да презреш у себи све оно
што је од тебе а не од Бога, па било у области знања или осећања или
хотења /.../ Нарочито препоручује апостол благост, милост и праштање.
Ако смо благи, ако смо милостиви, ако праштамо један другом, тиме
угађамо Духу Божјем, који гостује у срцима нашим. И радује се тада Дух
Божји у нама, и цело биће наше тада трепери од неке радости неисказане.
/.../ Дух Свети ће вас научити свему. То јест: сваки дан и сваку ноћ
према приликама у којима се будете налазили. Он ће вас упутити,
посаветовати, наставити шта треба да мислите, шта треба да говорите, шта
треба да чините. Зато просите од Бога само Духа Светога, а остало Он ће
донети сам собом, све што вам у извесном тренутку буде требало. Кад Он
буде сишао на вас, ви ћете све знати, све умети, све моћи што је
потребно /.../ Предај се вољи Божјој, и стражи над оним што бива у души
твојој, па ћеш познати чудо Педесетнице што се збило над апостолима.
/.../ Слава Христу што се није удаљио од нас, и што Свети Дух Његов није
изнемогао у нашем народу, него увек силно дејствује на праведнике да се
утврде у правди и на безаконике да се покају и исправе. /.../ О, Душе
Свети Утешитељу, привуци Господу Исусу све оне, чија душа чезне за
бесмртним животом, и који у жеђи својој вапију: жедна је душа моја Бога,
Бога живога!“.