Свештеник је одмах након службе, још увек у белом стихару и са крстом у руци, говорио о неправедном управитељу који је разноразним марифетлуцима успео да умилостиви свог господара и сачува своју службу (Лк. 16). Рече да та јеванђелска прича објашњава како у животу постоје необични тренуци када су вештина и сналажљивост на нарочитој цени, тренуци у којима се ризичним, па и незаконитим радњама стиже до милости Божје и вечних станишта Његових. „Ништа више не смем да вам кажем, јер и ја сам под влашћу“ рече на крају своје загонетне проповеди: „Васкршња литургија почиње у пет, поменућемо све оне који не буду могли да дођу“.
Срце ми устрепта од радости. Тек тада разумех какав нам се чудесни Васкрс спрема! Живо Јеванђеље пред нашим очима! Јер наш Пилат је већ завео полицијски час, претходно оправши руке течним сапуном у препуним супермаркетима. И првосвештеник је од лажљиве струке и оног рода у коме се до дана данашњег верује да је Христос варалица. Ту је и проклети „страх од Јудејаца“ због кога већ недељама, као некад поплашени апостоли, седимо затарабљени у својим кућама (ср Јн 20,19). Можда ће тог васкршњег јутра и наоружани стражари чувати храмове од верника, да не би кришом ушли, и причешћени, однели са собом тело свог Господара...