Колико утехе, наде и радости на старим
српским фрескама. А ми још увек зуримо у екран који нам душу, исувише
дуго распиње страхом и безнађем. Погледајте како заражени болесник
прилази Христу, кршећи све строге одредбе тадашњих законика и
епидемиолога о социјалној дистанци. Охрабриле су га бројне вести о
Христовим чудесним исцељењима, свуда по Галилеји.
Бескрајна нада
обасјала је тужно срце очајника који је годинама живео у строгој
изолацији, ван зидина града Капернаума, осликаном у позадини ове
дечанске фреске. Само тренутак касније, губавац ће прићи још ближе и
пасти на колена, молећи Христа да му помогне, да га исцели од заразе
која је читаво његово тело претворила у болну рану: „Ако хоћеш, можеш ме
очистити...“
Дечански
иконописац је његову тешку инфективну болест персонификовао, приказавши
је као беличасто–прозирну неман која наликује огромној корњачи, и која
својим дахом покушава да разнесе своје бактерије у правцу Господа
Христа.
Обратите пажњу и
на свете апостоле. Они осећају смрад човека који се жив распада,
слушају његов језив вапај, али не беже нити узмичу пред опасношћу и
мучним призором. Ништа њих није могло одвојити од љубави Христове (Рим.
8,39). Они ће касније, без сумње и страха, често целивати те Христове
руке којима је Он, ту пред Капернаумом, дохватио гнојаво тело зараженог,
смиловавши се на њега.
Од
додира Христовог болештина се повлачи и сасвим ишчезава са лица и тела
губавца који устаје сасвим здрав и обновљен, радостан и благодаран. Бели
свитак који Христос држи у левој руци изображава речи Христове које је
потом упутио прокаженом, тражећи од њега да оде код свештеника, који су у
то доба вршили и улогу медицинских радника, како би они установили
његово ново здравствено стање, и да би га упутили да испуни све што
стари закон у тим приликама налаже. Христос, дакле, уважава законе,
науку и медицинске прописе. Али их и превазилази својом богочовечанском
Љубављу, јачом и надмоћнијом од свих друштвених норми и изума, од сваке
болести, заразе и смрти.
Данас,
два миленијума након овог догађаја, планетом хуче и витлају неке нове
заразне болести које је човек произвео у својим најсавременијим
постројењима. Смртоносни бацил је, дакле, последњи изум, последња реч
науке и етике цивилизације која се одрекла Христа, прогласивши Његово
Јеванђеље ненаучном бајком. Тај вековни рат гордог човека против свога
Творца и Спаситеља, окончава се пред нашим очима, у безумљу, у језивој
аутодеструкцији и коначном људождерству. Вирус је постао моћно оружје у
рукама имућних гордељиваца који су наумили да човечанство прореде и
сместе у глобални логор у коме ће екран бити једини прозорчић, једина
илузија слободе. Вирус је постао невидљиво пушчано тане које треба да
убије и оно мало душе у измрцвареном човеку, оно мало вере, наде и
љубави, преостале у његовом срцу.
„Господе,
можеш нас очистити“, нека вапе болесни. Здрави нека храбро, попут
апостола стану иза свога Бога и Господа. Нек дечанска фреска постане
наша стварност. И нек оживи у свима нама та јеванђелска вера, јача од
очаја и страха, од телесне болести, биолошке смрти. Тада ће и Христова
милостива рука постати наша најлепша збиља и утеха. А додир Његов –
исцељење и радост целоме свету.