Видовдан

Косовски божури, као ћилим посути пред Грачаницом. Надежда Петровић их је осликала на картону 1913. године, у предаху од тешког рада у покретним болницама где је током балканских ратова, као нова Косовка девојка, неговала рањене и заражене војнике, само два лета пре но што ће и сама страдати од тифуса. Легенда каже да су ови нежни цвети поникли из крви косовских јунака који су у оно време „блистали као звезде светле, као земља окићена цветовима, у оделу златом и камењем драгим украшеним“, по речима младог Стефана, сина Лазаревог. Кажу да су деведесет и девете, деца и њих моткама пребијала и газила, да би се, са изгнаним Србима, и божуров корен затро са свете српске земље. Нека Бог опрости дечурлији ово небивало иконоборство а нама Србима многа народна и лична сагрешења, због којих нам је из руку и отето Косово, та огромна и најдрагоценија српска икона, бесцена и недељива, пред којом се вековима већ Срби крсте и моле, жегу кандила у својој души, налазећи у њој извор надчовечанске снаге, стваралачког заноса и пожртвовања, као племенита Надежда. 

Ми верујемо да страдање Лазарево нема ничег заједничког са бесмисленим погибијама Срба у крвним осветама, двобојима и биткама у које се улазило због повређене части и глупе сујете, међу којима је најбизарнија трагедија која се збила пред Тарабошем, у нападу Црногораца на Скадар, где су и сами добро утврђени Турци, забезекнуто посматрали како читаво племе Љешњана сумануто јуриша на њихове жице и бункере, само да би што пре цело изгинуло и својом смрћу занавек ућуткало оне који су им се подсмевали због мало просуте крви у ранијим бојевима. Лазарева жртва нема ничег заједничког ни са погибијом Вукашина који је на Марици покушао да победи Турке, по тумачењу Светог владике Николаја, тек ради престижа над осталом српском властелом, ради славе земаљске.  

Ми верујемо да је Косовску икону, саткану од планина и долова, божура и богомоља, осветио сам Богочовек Христос који је обитавао у души племенитог кнеза Лазара, а чију светлост су могли да доживе сви Лазареви савременици, хроничари, путописци. Зато Константин Јиречек у древним списима не налази ни једне рђаве речи о Лазару, док историчар Василије Марковић његов дом сматра побожнијим од домова свих Немањића. Зато се кнезу и цар Душан Силни „чуђаше и дивљаше“. Зато му дирљиве похвале узноси уцвељена супруга, и благородни син, и тужна Јефимија, Данило Трећи и незнани Раванчани од којих дознајемо да Лазар „бијаше врло кротак и тих, и милостив и правичан судија, и не бијеше као онај који влада, но као отац који своја чеда надгледа и подучава. Архијерејима, свештеницима и иноцима указиваше почасти, старце по апостолу поштоваше, велможама у сусрет излажаше, младе упућиваше и љубав им указиваше. Увријеђене заступаше, имађаше и око милостиво, и руку пружену и податљиву. Наге одијеваше, стране задовољаваше, ослабљенима даваше покоја, а удаљеним манастирима слао је што им је потребно. Свима је свакад био на помоћи да би стекао себи Духа Светога, Кога је у срцу свом желио од младости...“ 

Овај Христолики Лазар, од народа омиљен, потом и оплакан тугом каква се не памти, излази на мегдан старој незнабожачкој идеји која каже да земља припада само моћнима, да су њихове реке и извори, привилегије, најбоља запослења. Он одлучује да својом смрћу одбрани богочовечанске породичне и друштвене вредности које је Свети Сава брижно усадио у Србе, а које су великаши већ почели да руше својом бахатошћу и неслогом, шетњом на копитама по цркви, мрцварењем и до умора понижавањем последњег Немањићког владара, дивног цара Уроша. Ове начете вредности сасвим би развејала река насладе, болесног и настраног сладострашћа која је надирала са истока, да Лазар није одлучио да пострада ради њих, за „лијепо име Исусово“, попут раних хришћана, великомученика Димитрија и Ђорђа, које Срби сваке године прослављају и не размишљајући о парадоксу који ствара њихова језива и бедна кончина, а с којом су они крепили слабе хришћане и донели тријумф Православљу. Тако и Лазар и српска војска успевају да, по речима Дучића, „о свом трошки и у својој крви“ сачувају идентитет и свог народа и читаве Европа која је звонима са Нотр Дама, по једном предању, оглашавала Лазареву победу и захваљивала Србији, својој оданој бранитељки, о коју ће се у потоњим вековима много пута тешко огрешити.

„У име целог народа честити Кнез се приволео Царству небеском“, говори богомудри Јустин Ћелијски. „Косовски мученици, на челу са честитим Кнезом, својим светим мучеништвом повели су наш народ путем страдања за небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује наше потресне историје.  /.../ Такав је закон еванђелског живота; небеска се правда мора светитељски и мученички одстрадавати. На том парадоксу стоји вечна правда Божија у овом нашем маленом људском свету. Треба пострадати за небеску правду да би се вечно живело у небеском Царству. То је еванђелска антиномија наше светосавске, наше видовданске етике. То је регулативна идеја наше историје. Чим она ослаби, ми тонемо у себичност, у саможивост, у бездушност. Само верност светосавском, видовданском еванђељу чува нашу народну душу од трулежи и распадања у ситницама и пролазностима. Без видовданске етике, наш би се народ удавио у живом песку европског релативизма, и његовог рођеног брата - нихилизма, и заједничког им оца - атеизма, и праоца - материјализма...“

Без видовданске етике Србија тоне у глиб „царства земљаског“ које Златоусти Николај преводи у нашу тужну свакодневница, у којој честити Лазареви Срби поново беже у сеобама и трпе неправде, подсмех и кушања, као честњејши Исакович пред охолим моћницима свога доба, брижно чувајући у својој души „тиху надежду, сладост Православља“: 

„Шта значи приволети се царству земаљском? Значи повести се за тренутном угодношћу тела а против принципа духа. Пас не би никад дошао у двоумицу, коме царству да се приволи, јер код пса нема тога принципа духа. Во ће продужити да пије воду на реци, у којој се његов чобан дави. Јер треба познавати царство небесно па осетити струју ужаса при дављењу свога добротвора и притећи му у помоћ. Пријатељ царства земаљскога цени само брзе успехе, који су за њега у толико већи уколико су јефтиније задобијени. Он продаје небо за земљу, цело право наследства за чанак сочива. Он је присталица "очигледних" теорија, подржавалац моћних и власних. Он не спушта свој хладан прст у туђ пакао, нити икад обрће своје усне од пуног пехара осмехнуте среће. За њега небо и земља јесу — земља, тело и душа — тело, вечност и тренутак — тренутак. Нису потребни крупни историјски догађаји, да би један смртан човек добио прилику да се одлучи за једно или друго царство. Сваки бели дан је један велики датум у борби та два царства. Врши ли се данас насиље над твојим суседом, књига је отворена на твом колену, и свети књигоноша очекује одговор. Окренеш ли ти своје очи на другу страну, и пустиш насиље да се изврши и преврши, ти си већ тиме дао одговор — приволео си се царству земаљскоме. /.../ Привољен царству земаљском, што год опази у овом свету, прима као стварност, и цени у односу на своју корист. Погледа ли у комад злата, он не мисли на злато као твар Божју, нити истражује символични значај злата, него мисли само каква би све задовољства могао он прибавити за то злато. Погледа ли туђу њиву, он не мисли на чудесност усева што из земље расте, него мисли како би он задобио за себе ту или такву њиву. Опази ли бело јагње у зеленој ливади, он не мисли на јагње као јагње, него на јагње као оброк свој. Сретне ли туђу жену, он не помишља на њу као на матер, нити на уметност бесмртног Уметника, него помишља на увреду и срамоту. Ако ли је кнез једног народа, он не мисли са страхом на свој дуг према Богу и народу, нити проси од Бога мудрост, да може ваљано управљати својим народом. Него само мисли о дугу народа према њему. О суседним кнежевима пак мисли једино, како ће их понизити, са власти оборити и њихове државе присвојити. И тако све мисли привољеног царству земаљском јесу телесне, земаљске, животињске. Ум његов сав мрачан за истину, сав паучљив. И он шири паучину свога ума свуда око себе. А то су сулуде, мрачне и лажне мисли.“...

Древни Срби су рачунали да с Видовданом почиње лето и као деца веровали да су кукавице сестре Лазареве а тужна врба Косовка девојка, да у глуво доба видовданске ноћи, све воде на Косову постају црвене као крв. У Далмацији и Дубровнику младеж је уочу благдана, ложила ватру по пољима и прескакала преко ње: за оца, за мајку, за драгу или драгог, а потом и за Милици, за Лазара, за Милоша...  За време робовања Видовдан је био тужан, пре свега задушан и покајни празник. Косовски бој је живео сакривен у српској души, као огањ под пепелом, будећи се тек у устанцима и маштањима дечака из Придворице са Ибра, са којима је одрастао и дивни српски књижевник и страдалник Григорије Божовић: „Ко да се не сети видовданских јутара под Турцима! Она су обично била сунчана и јасна, али се нама деци чинило да су необично тиха и тмурна. Видовдан је. Излазимо ћутке и побожно на брда одакле се види Косово. Изнад њега сура измаглица. Гледамо га тако, па нам се на тајанствен начин сви Турци, колико  их наша машта набраја, претварају у један лик. Стравичан и са огромном димискијом. Али, чудновато, ми га не мрзимо слабиковићски. Напротив, као да се радујемо што је толико силан и снажан. Зуримо тако, зуримо, па одједном пуни неке чудне вере појуримо брдом и закликћемо: Угриј, сунце, да угријем руке, да поћерам по Косову Турке!“...  

Стари је обичај и да се на Видовдан износе и о конопце каче нови ћилими и поњаве, да их види Видовдан и огреје сунце. Од Лазаревог данка, о том празнику Срби на видело износе једино своје душе пред светог цара, да их он погледа и осмотри, укори или утеши, да их загреје и оснажи до коначне Победе, до коначног Васкрсења.