Свети пророк Илија

Гавран над светим Илијом у манастиру Морача. Детаљ са фреске коју је Пикасо уврстио у ремек дела светске уметности, која је и на изложби у Паризу 1952. године проглашена за једну од најлепших на читавој планети. Верује се да ово није први сусрет западних уметника са древним српским сликарством, већ да их је било и раније, још у доба Микеланђела за кога се зна да је стално био у покрету, због чега у науци постоји претпоставка да је и сам овде долазио и осматрао, касније у неким случајевима изображавао, чак копирао ликове из Сопоћана или Мораче.

И ми заједно са највећим европским сликарима доживљавамо распевану лепоту морачке фреске, саткану од ведрих боја и маестралних потеза, али она је за нас тек само пројава оне много драгоценије, духовне лепоте која исијава из лика светог Илије. Ми најпре са светим владиком Николајем овде препознајемо човека „чисте душе као роса јутарња, целомудрена тела као дете, непорочна срца и ума као ангел Божји“, који је строгим „постом учинио себе тако чистим, да је могао на Хориву с Богом разговарати“, и који као такав није могао нити желео да се по сваку цену социјализује, да се прилагоди и уклопи у једно искварено и суновраћено, декадентно друштво сличном данашњем, због чега и седи овако усамљен и замишљен негде на истоку, у стењу над бистрим потоком, не бринући толико о сопственој егзистенцији колико о свом народу кога неизмено воли. На морачкој фресци са Јустином Ћелијским видимо и „најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи“, који „ништа није имао, осим тела и одела, а био ипак богатији од свих царева земаљских“, богатији божанском благодаћу која му је донела надвремену моћ да чини чудеса, због чега би он и данас могао да оконча глобалну сушу, коју је изазвала свеопшта суша људскости, чедности и верности, суша пожртвовања, истинољубља и поштења – само када би се модерни свет одвратио од сопственог идолопоклонства, од златних телади 21. века, а што су по светом Јустину: лажна европска култура, богоборна наука и материјалистичка филозофија, политичко секташтво, дигитални хедонизам и лажни хуманизам, скупа са свијом просветитељима који проповедају немоћ и смрт. На морачкој фресци видимо и човека који упркос својој вансеријској светости поседује људске слабости, који зна и да претера у својој праведној љутњи, да буде суров и нечовечан, због чега му Бог сада и шаље храну баш преко гаврана, птице која је по својој природи дивља, лакома и прождрљива, како би у њему пробудио милост. Видимо рањивог човека од крви и меса, који као такав зна да буде и малодушан, да иште од Бога да му живот скрати како не би више слушао ужасне зловести из државе и света, због чега ће касније у оваквој самоћи, након великих временских непогода, олуја и земљотреса – чути тихи божански глас који га теши и који му открива да није све тако рђаво како изгледа, да још увек има људскости на овој планети, много скритих праведника, да не треба очајавати и губити веру, већ неговати ову тиху благодат у себи и ближњима, по дивном тумачењу браничевског владике Хризостома: „..Наиђе страшан ветар који брда разваљиваше и стене разламаше, како пише у Светом писму, али Господа не беше у ветру. Затим настаде земљотрес, али Господа не беше ни у трусу. Онда наиђе огањ, али Господа не беше ни у огњу. И најзад, после огња дође тихи глас – и то беше Господ (I Књ. о царевима гл. 19). И тај тихи глас подиже пророка из очајања и поврати му веру. ... Нека би дао Бог да тај глас чујемо и ми кад на нас наиђу невоље и када нам буде тешко да се снађемо у животу. И нека би још дао Бог да тај глас и кроз нас проговори људима који су у невољи и на странпутици. Да их тихо и мирно, без жестине, приводимо Богу, Богу мира, љубави и радости.“

Остаје нејасно зашто је свети Илија осликан на чак једанаест фресака из различитих животних сцена, као да је Морача њему посвећена, а не Пресветој Богородици. Могуће да је илињски циклус овде израђен због амбијента, јер литице над манастиром неодољиво подсећају на синајске стрмени, због чега је неко можда и дошао на идеју да истакне баш светог Илију за пример строгог подвижништа будућим морачким калуђерима. Постоји мишљење и да је сам градитељ кнез Стефан, син Вуканов и унук Немањин, у својој династичкој задужбини желео на овај начин да искаже духовну сродност своје породице са светим Илијом, јер су биографи Стефана Немању упоређивали са овим пророком због његове ревности у одбрани православне вере од јереси, такође и због потоњег пустињачког подвига на Атосу. И светог Саву Теодосије и Доментијан називају „другим Илијом“ зато што је и сам походио свој народ да би му показао пут и дела Божја, зато што је попут Илије одлазио у тиха склоништа ради поста и молитве, али и бежећи од народног неваљалства, зато што је и сам тиховао на синајским висовима приликом својих хаџилука, чинио слична чудеса изазивајући натприродне појаве својим усрдним молитвама. Могуће да је тих педесетих година 13. века српски народ још увек чезнуо за својим некадашњим врховним паганским божанством Перуном, словенским Зевсом који тобож производи муње и громове шкрипећи својим небеским кочијама или пак огњеним стрелама које одозго баца на нечастиве али и на невин свет – због чега је уредник морачких фресака одлучио да понуди прикладну алтернативу како би потиснуо ово рђаво сећање, приказујући Илију као реалну историјску личност чије натприродне моћи нису маштарија, већ божанско уздарје због огњене вере, наде и љубави.

Свакако, морачки циклус јесте једно од знамења велике љубави коју свети Илија ужива у српском народу, попут податка да је у српским земљама подигнуто више храмова посвећених њему неголи у читавом православном свету. Треба поменути и саборе који су овде вековима одржавани, седмицу строгог поста уочи празника у Лици и Плашчанској долини, мноштво чудесних сновиђења и исцељења, јављања светог Илије људима у невољи или ради опомене, о којима постоје писана сведочанства још од 1645. године када је јерусалимски патријарх при посети Београду забележио догађај о коме је брујала чаршија, о хлебу који се скаменио зато што га нека пркосна латинка, поштујући паписки календар, меси баш на празник светог Илије. Из народног сећања треба издвојити дирљиво сведочанство Мике Илића, полицијског капетана који одлучује да слави Илиндан као своју другу, заветну славу јер га светац исцељује од неизлечиве болести: „Лежао сам од пегавог тифуса у Сурдулици. Чух доктора како рече мојима: Свршено је! Мени жао умрети, па се заплаках. То је било баш уочи Светог Илије. Ја повичем: Свети Илија, спаси ме од смрти, славићу те! У том болничар отвори врата па упита кога вичем? Не вичем тебе – рекох му ја – него свеце. Он помисли да сам полудео, па изађе. Тада ми се јави неки крупан човек, светла лика и велике, беле браде. Не бој се – рече и нестаде га. Мени одмах дође на ум: то је Свети Илија. Сутрадан сам седео на постељи без икаквих болова. Од тада ја славим Светог Илију сваке године.” Као пример искрене народне вере треба поменути и реч Мите Мирковића из сушне 1928. године: „На светог Илију ове године осветили смо новоподигнуту цркву светог Илије на Буковцу у Сомбору. Ову цркву саградили смо ми, браћа и сестре, сви својим прилозима, а скупљали смо и од других. Тако смо довршили дело Божје, а цео народ врло је задовољан и зачуђен, како се брзо црква довршила. Код нас је као и свуда владала велика суша. Баш на сам дан светог Илије кад се небројено света сабрало, била је жега страшна. Кад су г. прота Јанкулов и г. прота Бакшан завршили освећење цркве, замолили смо се сви Свемогућем Богу на коленима и светог великог пророка Илију, да нам пошље кишу, да нам усев не би сав изгорео а стока поскапала. Кад смо се Богу помолили и свечаност извршили, отишли смо сви под шаторе да се одморимо и склонимо од сунца. Сунце је пекло као да ће земљу да запали, а на небу није било ни једног обака. Око четири сата по подне, кад се народ скупио са свих страна, духу ветар са севера као силни вихор. Ни сунце се није могло видети од прашине, коју је ветар подигао. Кад прође сат и по дувања, (и ветар је скоро све шаторе покидао, а народ се силно узбунио), наиђоше густи облаци и отпоче да пада киша тако добра, да је било милина гледати. Сав народ се обрадовао и на све стране поче да се говори: то је свети Илија умолио Бога за кишу. Били смо у нади да нећемо имати ништа кукуруза, а сада имамо много добар кукуруз. Ово чудо светог Илије остаће трајно урезато у нашој свести док год је ове свете цркве, коју смо подигли. На овом месту била је нарочита водица, где смо се скупљали на светог Илију и молили се Богу, а сада смо, Богу хвала, подигли ову задужбину у част светог Пророка Илије, који нас је обилато наградио за труд.“...

Светог Илију као свог покровитеља од давнина славе ћурчије, израђивачи одевних предмета од коже, скупа са својом занатском легендом по којој је пророк, случајно заборавивши свој кожув пре одласка са овога света, људима открио до тада сасвим непознату тајну штављења која кожу лишава непријатних мириса и чини је отпорнијом – потом и сви они који се у својој професији служе огњем: баруџије, златари, кантарџије, кујунџије, ковачи, лимари, пушкари, поткивачи, касније по варошима и фијакеристи и шофери, авијатичари заједно са својим илињданским акробацијама по ваздуху, такође и моторизоване војне јединице, електромеханичари. У свести православних Срба о светом Илији постоје и два важна предсказања. Једно је народно и оно каже да су ноћи свежије а сунце све ређе и милије након Илиндана. Друго је библијско и оно вели да ће се он још једном чудесно у телу јавити на овај свет и покушати да тргне људство из свеопште злоће и учмалости, пре другог доласка Христовог и Страшнога суда.

Чини се да је тај тренутак близу јер су сва библијска знамења већ присутна, скупа са стравичним ратовима и природним катастрофама. Али на те мучне и бучне догађаје не треба обраћати превелику пажњу, јер они могу и да загуше тихи божански глас који душу као лахор милује и згрева, ког треба пажљиво ослушкивати и ишчекивати у тишини свога срца, и проносити као благовест све безнадежнијем човечанству, како би и оно примило утеху. За такав животни став потребна је искрена самоспознаја и делић Илијиног испосништва који човека чини храбрим и слободним, огњена вера у живог Бога који може послати небеске птице и прехранити одане у време суша и уцена – и помоћ тог необичног пророка који и сада бди над нама, забринут и замишљен, као са фреске из Мораче:

„О прехвални и предивни пророче Божији Илија, који си засијао на земљи животом равноангелским, ватреном ревношћу према Господу Богу Сведржитељу, знамењима и преславним чудима, који си по узвишеној Божијој милости надприродно узнесен телом на небо, и потом био удостојен да говориш са Спаситељем света на Тавору, који сада пребиваш у рају, пред престолом Небеског Цара. Услиши нас грешне и некорисне који стојимо пред твојом светом иконом и усрдно прибегавамо твоме заступништву. Моли за нас човекољубивог Бога да нам дарује дух покајања и опроштај грехова, да нам својом свесилном благодаћу помогне да оставимо пут безбожности, да напредујемо у сваком добром делу, да нас ојача у борби против страсти и похота наших, да усади у срца наша дух смирења и кротости, дух братољубља и незлобивости, дух трпења и мудрости, дух ревности за славу Божију и спасење ближњих. Молитвама твојим, пророче, уништи рђаве обичаје код људи, нарочито погубни дух овога века који је заразио хришћански род непоштовањем божанске православне вере, поретка свете Цркве и заповести Господњих, непоштовањем својих родитеља и разумних власти, а што све људе баца у бездан безбожности, разврата и погибли. Отклони од нас, предивни пророче, праведни гнев Божији и избави све градове и села наша од суше и глади, од страшних бура и земљотреса, од смртоносних рана и болести, од напада непријатеља и међусобне борбе. Измоли од Господа, пророче Божији, пастирима божанску ревност, усрдну бригу за спасење пастве, мудрост у учењу и управљању, побожност и снагу у искушењима; судијама измоли искреност и некористољубље, правду и сажалење; свима који управљају брижност, милост и праведност, а потчињенима покорност и послушност, усрдно испуњавање својих обавеза, да се тако поживевши у овом веку у миру и побожности удостојимо учешћа вечних блага у Царству Господа и Спаса нашег Исуса Христа, коме припада част и поклоњење са беспочетним Оцем и Пресветим Духом у векове векова. Амин.“

Свети апостоли Петар и Павле

Свети апостоли Петар и Павле на дечанским фрескама из 14. века. Петар одаје утисак особе снажног карактера и прекаљене вере, док је Павле помало сетан и молитвено замишљен, баш као што и приличи „општем оцу света“ како га Јован Златоуст назива због велике родитељске брижности ка сваком људском бићу. Историчар уметности Милан Кашанин каже да се ни у једној цркви, пре или касније, не може наћи толико фресака као у Дечанима – преко хиљаду – да је на њима у периоду од петнаест година радило много различитих уметника чија је „иконографска инвентивност неисцрпна, нова интерпретација старих тема задивљујућа, стилска варијација збуњујућа“, јер „требало је показати да је српско царство (проглашено 1346) прва сила на Балкану и уметнички, а не само војнички и политички.“ Кашанин прави паралелу између тадашњег српског и италијанског сликарства и примећује да и у једном и другом постоји јако интересовање за самог човека и његову осећајност, али да се оно сасвим другачије изражава: „Онако како сликају Ђото и Дучо у Србији се неће сликати. Италијански сликари материјализују предмете, дају волумена облицима, откривају тродимензионални простор, осећају природу, уносе се у човечји живот — с њима се рађа грађанско и лаичко сликарство. Од XIV века даље, светитељи сликани у Италији биће све мање светитељи и све више људи, Богородица све мање Мајка Божја, све више лепа мајка, анђели све мање надземаљска бића, све више идеални младићи и девојке.“

Прави узрок овом ликовном разлазу треба тражити у супротним идеалима запада и истока, на коме православни Срби тада још увек истичу Небеско царство за своју примарну отаџбину, препознајући у Петру и Павлу не само важне историјске личности – већ истакнуте небеске грађане, живе свеце, учитеље и чудотворце, тајанствено присутне и у нашој збиљи. Српски епископ и свештеник, ако је правоверан, у дечанским ликовима мора и данас видети живи пример пастирског пожртвовања, скромности и бесребреништва, који се може и мора досегнути. Православни српски стратег и државник овде препознаје два голорука генерала која са војском мученика и испосника већ два миленијума руше све империје – не служећи се војном и политичком вештином, већ једино божанском мудрошћу и врлином. Православни српски брачници и данас у њима виде брижне саветнике и хитре молитвенике, заштитнике деце и породице, заната и засада. Док онај који је посрнуо чак до богоборства, у њиховим животним драмама увек може препознати чудесну моћ покајања и бескрајне милости Божје која и њега – модерног гонитеља или издајника Христовог – може преобразити у народног апостола, васељенског свеца. Неуки српски физички радник или ратар у грубом и прегорелом лику апостола Петра и данас види свог рођака по муци, убогог галилеског сељака кога Христос одабира за велика дела, верујући да управо у таквим, пониженим и прегаженим људима има више душе него у расипним и разузданим дворовима. Павле је већ његов отмени пријатељ и васпитач, човек раскошног духа, образовања и интелекта, који је у своје време путовао његовом постојбином, проносећи старим Илириком благовест о Богу који је постао Човек. У пиротском крају је до данас сачувано народно предање које каже да се апостол овде кретао десном страном Нишаве, те да су зато отуда манастири бројнији а сам народ побожнији и питомији. Док је у Далмацији очувано народно сећање на његове проповеди крај реке Крке, тачно на месту где се и сад налази православни манастир, у коме је дуго чуван неки прастари затпис и слика на којој је Павле окруженим кршним српским светом у даламатинској ношњи.

Можда и најважнији траг ове живе духовне споне јесте ћудљиви апостолски пост који православни Срби до дана данашњег истрајно држе, а који уме једне године да се шћућури у само десетак дана, да би се већ идуће протегао на чак шест недеља – као да га сами апостоли наизменично одређују, тако што жалостиви Павле скраћује и разрешава, желећи да покаже да је свако испосништво безначајно без племенитих дела, док строги Петар упорно продужава, да не би случајно неко заборавио да је телесни пост врлина Христова, једина која уз молитву прогони зломисли и злодухе, олакшава души да се покаје, пробуди и покрене из самољубивог комфора и дигиталне хипнозе, на подвих делатне апостолске љубави, службе и пожртвовања. Треба приметити да је Стефан Немања одлучио да се баш у рашком храму светог апостола Петра и Павла оправослави, да овде предаје државу сину и прима монашки постриг, да ту одржава најважније државно-црквене саборе против агресивних латинских прозелита који су у оновременим религиозним полемикама, због увођења филиокванског дуализма – називани „богумилима“. Петру и Павлу је посвећен и главни храм у комплесу Пећке патријаршије који је по предању започео сам Свети Сава, њима у час је подигнута и мања богомоља у Савиној Жичи – потом на стотине манастирских, градских и сеоских храмова, од оног у Лици из Смиљана, где је одрастао син проте Милутина, Никола Тесла, или још даљих у Словенији и Мађарској, па источно све до Старе Планине где се налази испосничка богомоља светог Петра и Павла у пећини са необичном фреском Младенца Христа, ружно прозваној „Ћелави Исус“, затим јужно до Кајмакчалана где је богомоља у част ових апостола подигнута након Солунског фронта... Треба поменути и песме које је српска душа изнедрила, почев од древних десетераца које бележи Вук Караџић, у којима Петар каже да не може помоћи онима који су доспели у пакао зато што за време свог живота нису имали милости ка гладнима и жеднима, сиротима, који сопствене грехе нису окајавали – у којима Петар чак и својој мајци у истој невољи одговара: „Кад си, мајко зајам узимала / ти си, мајко, криво одвраћала / кад си, мајко, имала новаца / задужбине нијеси чинила / одгонила сиромаха с врата / на исповјест крила си гр`јехове / те с причешћем душу отровала“ – што су све разигране варијације на Христову причу о богаташу и Лазару (Лк. 16), такође и једна грубо формулисана интерпретација поуке апостола Павла о Причешћу као Огњу који спаљује недостојне, тј. оне који се не кају за своје грехе, због чега након узимања Тајне често оболевају или умиру (1 Кор. 11). Треба се сетити и разних молитвених песми у част светих апостола које су спевали Николај и његови богомољци, свакако и једне од најлепшим молитава написаних на српском језику, светог Јустина Ћелијског:

„О, Преславни апостоли Петре и Павле, ви сте сав еванђелски пут од земље до неба незадрживо прешли, јер вас на њему не могаше зауставити, нити са њега скренути: никаква невоља, никаква мука, никаква туга, никаква патња, никакво страдање, никакво гоњење, никаква претња, никаква опасност, никакав страх, никакав мач, никакво мучење, никаква смрт. Помозите и нама грешнима да тај свети пут непостиђено пређемо и у Царство Небеско уђемо. Ради Господа Христа ви сте све оставили, али сте зато Њега добили, Њега — Јединог истинитог Бога неба и земље, а са Њим и сва богатства Његова: Вечну Божанску Истину, Вечну Божанску Правду, Вечну Божанску Љубав, Вечни Божански Живот. ... Херувимски неболетни Првоапостоли, ви сте нам Еванђељем својим објавили дивну благовест: да је живљење наше на небесима. О, погледајте с неба на нас: ево, ми се ваљамо у блату грехова наших, и давимо у муљу страсти наших, — молимо вас: пружите нам милостивно свете руке своје, извадите нас из смрада нашег и поведите од земље ка небу; измолите нам од Господа покајање еванђелско, љубав еванђелску, молитву еванђелску, пост еванђелски, смиреност еванђелску, доброту еванђелску, милосрђе еванђелско, трпљење еванђелско, све врлине еванђелске, да би те небочежњиве врлине еванђелске божанском силом што је у њима пренеле душе наше са земље на небо, и ми, иако телом на земљи, живели душом на небу. Ми знамо, и ми осећамо: сваки грех наш је воденични камен о врату душе наше, и тежином својом стално нас вуче наниже, и одвући ће нас у вечно царство греха — пакао, ако нам ви, о свети Првоапостоли, не притекнете у помоћ и не ослободите нас грехова наших, воденичних каменова наших, који нас потапају у таму, у мрак, у духовну смрт. ... О, превелики Благовесници Спасови, ви сте нас научили еванђелској истини: да је наш људски живот на земљи само припрема за вечни живот на небу. Зато вас молимо од све душе: подарите нам све божанствене силе које су нам потребне за побожни живот на земљи и за вечни живот на небу. Подарите нам веру: у њој је сила љубави; подарите нам љубав: у њој је сила наде; подарите нам наду: у њој је сила молитве; подарите нам молитву: у њој је сила поста; подарите нам пост: у њему је сила трпљења; подарите нам трпљење, те нека оно довршује у нама дело свете вере и свих светих врлина, како бисмо и у овом и у оном свету радосно и свесрдно живели Господу Исусу, тој вечној нади нашој, вечној љубави нашој, вечној радости нашој, вечном животу нашем...“ (исечци)

Православни Срби од старине призивају светог Петра и Павла да сачувају њихове усеве од градоносних и олујних облака, да благослове жетву која отпочиње одмах након њиховог празника, да осене и младе печалбаре који се враћају из туђине како би се баш о Петровдану венчали за своје заручнице, да приме и прве плодове раних јабука „петровки“ које тада жене доносе у храм на освећење. Петар и Павле су такође били заштитници београдских рибара, јорганџија, варошких хуманитарних и уметничких удружења, понегде екмеџија (пекара) и самарџија (седлара и кајишара). Апостоли су бринули и о еснафу терзија, кројача финих тканина и одела, који су пак даље водили бригу о градској просвети и сиротињи, старим и немоћним занатлијама, такође и о неком оближњем манастиру као колективној задужбини – нарочито на дан своје славе због чега је остала и пословица из старог Пирота „Дај ми Боже Петровд`н сваћи д`н!“...

Само светковање Петровдана у српском народу је шаролико до те мере да се понекад разликује од места до места, од племена до племена, као на оним дирљивим саборима у манастиру Црна Река за време робовања, у описима Григорија Божовића: „...Овамо где је црква, по тремовима се начичкале подворске девојке и младе. Њихов је ово дан. Из боље су питомине, али из краја где се од зулума не зна за бели дан. Удариле су одмах по служби у снажне двопеве. Хоће да се напевају за читаву годину дана, чак до другог Петровдана. Јер у завичају тешко кад то раде. И да покажу осталим планинцима, тврда уха за ову песму. Пуцају, пусте од здравља и устрептале младости. А њихови људи услужнији но други сељаци: не траже да их оне дворе и послужују као Колашинци, но им сами доносе каву и медовину и остављају да се саме веселе како и колико хоће. Овамо на заравни повише конака логор Рогожњана. Привезали у шибљу седленике, а поставили совре од пртених канаваца и окружили их. Поседали на сарајевским веленцима, око њих пуне бисаге и торбе, огромне чутуре и вргови. Не воле они да јуре по сабору, но сваки покупио своју чељад и својту, изнео пециво и колаче, вина и ракије, па засео као сваки незапослени крштеник. Помолио се Богу, поклонио Светом Петру, па сад повраћа душу и од далека пута и од дугих петровских поста... Нико нема пушке, нити за њу мари. И жене су им слободније и природније, једу и пију без лажне сељачке стидљивости. Дошли су ови људи онако просто, да се помоле Богу, а не да се показују и вржу на себе особито, саборско расположење. До њих су Пештерци и Штавичани. Огромне дивне мушке прилике у као снег белим чалмама око главе. На чудо крупна женскадија. Свака девојка са ножем за пасом, а ретко која жена без црне убрадаче: гине се тамо често... Сви су људи са оружјем и оно је око њихових седишта згомилано у праве дрвљанике. Домаћице им спремају саборске цицваре а они пију као немани. Крупно зборе као да се дозивљу с брда на брдо и све некако певајући. А не знаду ти за страх, као да нису раја. Њихов Поп-Добрињац им је и владика и патрика. Тврдо држе све четворо поста и љуто се крве са сваким ко то жели...“

Да је неко тада упитао овог мученика Христовог зашто трпи зулум кад може да се истурчи и живи безбрижно, и шта ће му сви ти апостолски постови и сабори када не доносе слободу нити земаљска блага и благовања, већ управо супротно, апостолске муке, сиромаштва и понижења, вероватно нико од њих не би умео да објасни – али би опет остао упоран у свом ирационалном веровању и владању. Јер овај народ по неком свом чудном инстинкту пркоси свакој охолој сили и неправди, руководећи се једино својим срцем у коме као на огњишту тиња нека прастара вера у постојање вечне Доброте, Истине и Правде, ради које сада вреди трпети, стајати усправно и бити Христов. То неразговетно осећање, у коме су присутни и свети апостоли као чувари тих божанских идеала, као праведне судије и искрени пријатељи који све виде и памте, саосећају и блаже – немушта народна душа је превела у јасне мисли и звонке речи тек када је из себе изнедрила свог златоустог говорника, светог владику Николаја:

● Срамота Христова јесте оно чега се светски људи, са силним запахом земље, стиде код Христа. А то је Христова беда на земљи, његов пост, бдење, молитва, потуцање без крова, осуда, понижење, срамна смрт. Ту срамоту Христову ценили су апостоли, а после њих и сви многобројни светитељи, за веће богатство од свих блага васионских, јер је Господ васкрсао после ове срамоте, и отворио двер небесну, и показао рајску земљу обећану, у коју је Он повео човечанство путем Своје срамоте, или пустињом Свога страдања. ● Речено је у црквеним књигама како је Христос учинио `од рибара апостоле, од простака мудраце`. Господ љуби оне који су прости а са великом вером и чистим срцем. ● Ако си прост човек, нимало не очајавај због тога. И апостоли су били прости људи, па ипак са Духом Божјим постали су просветитељи и учитељи целе васионе. Они су одговорили љубављу на љубав Христову. И зато им је даровано од Христа све: И истина и мудрост и снага и чудотворност. Нису школовани филозофи просветили свет истином, него прости апостоли Божји. ● Говори апостола Петра и архиђакона Стефана бацају у засенак Демостена, а књиге апостола Јована рибара постиђују Платона философа. Но они су говорили и писали од себе, а ови од Бога Духа Светога. Они од овога света, а ови од онога. По речи Господњој: `Ви нијесте од свијета него вас Ја од свијета изабрах` (Јов. 15, 19). ● Апостоли и пророци, светитељи и мученици, живе и данас, и живеће вавек, и више не могу умрети. Стотине и хиљаде година пролазе но они нити више умиру нити старе, него су као ангели. ● Ко не верује апостолима, тај верује Јуди, Кајафи, Ироду и Нерону, гонитељима апостола и издајницима истине. Ко не верује праведницима, томе не остаје друго него поверовати неправедницима. Ко не верује чистима, тај мора поверовати нечистима. Ко не верује страдалницима за истину, тај мора поверовати мучитељима и развратницима. Дан сваки не свиће ни зашто друго него да се људи определе за једне или за друге. ● Угледај се на апостоле ако не можеш баш на Христа. То и свети Павле саветује: Угледајте се на мене као ја на Христа. Ако си грешан човек, нимало не очајавај. И сам апостол Павле признаје да је био грешан и то први од грешника. Али истина и љубав очистили су га од греха. И ти, дакле, ма колико грешан био, познај истину и истина ће те ослободити од греха. Испуни срце своје љубављу према Господу Христу и та љубав ће бити као пламен што сагорева свако ђубре греха. ● Ни своје свете апостоле Господ није поштедео од искушења. Али зато им је дао био благодат! Кад је сам сатана почео пакостити апостолу Павлу, Павле се молио Богу, да би сатана одступио од њега. На то му је Господ одговорио: Доста ти је моја благодат! То јест: ако треба да трпиш од сатане, за трпљење ти је довољна моја благодат! Ако треба да се бориш са сатаном, опет ти је довољна моја благодат! ● Од Бога је благодат, а од нас труд. Нека нико, дакле, и не помисли да су се апостоли сви ти били ослонили једино на благодат богодану, и да им је лако било, и да су без труда вршили свој велики посао по свету. ● Свети апостол Павле, слично свима другим апостолима и светитељима хришћанским, све што учи друге учи по сопственом свом искуству. Јер вера Христова је искуство, опит, а не теорија и људско мудровање. ● Прво испунити па онда поучити! Овога правила држали су се сви апостоли Божји и сви светитељи. ● О браћо моја, угледајмо се на ревност Христову према светињи дома Божјег (Јов. 2, 17), и на ревност апостола и светих отаца цркве наше православне. Поревнујмо за спасење наше више него што ђаво ревнује даноноћно за пропаст нашу. ● Најглавнија тврђа душе човекове, браћо, јесте тврђа вере. На ту тврђу ђаво најјаче напада свима стрелама својим и свима лукавствима својим. Јер зна дух нечисти и злобни да кад ту тврђу разори, заробио је душу људску за увек. Зато се апостоли свети мољаху Господу: дометни нам вјере (Лк. 17, 5). Помолимо се и ми, браћо, сваки дан, да нам Господ дометне вере, да нам усили и укрепи веру нашу. ● Против неких телесних болести постоји само један лек. А против највеће болести душевне, демонијаштва, постоје два лека који се морају једновремено употребљавати. Пост и молитва. Апостоли и светитељи постили су и Богу се молили. Зато су били онако моћни против злих духова. ● Зар је престао рат? У књизи Јова пише: човјек је у рату на овоме свијету. Апостол Павле пред крај живота узвикује: добар рат ратовах! Ако није увек рат пушкама и мачевима а оно је рат у другом облику – за живот и за душу. Такав рат се и сада води. Неко се бори са болестима, неко са искушењима, неко за част и образ, неко за слабе и нејаке, и тако редом. А гдегод је борба, ту треба да има и јунака. Ако се ти јунаци не виде свуда и од свију, не значи да их нема. Има их, има пуно. Има их и у кући, и на улици, и у болници, и на њиви. Јер није све јунаштво међу генералима живота него и међу редовима. ● Брига за добро свих људи! Та брига је испуњавала узвишени дух и благородно срце светих апостола. ● Нека да Бог да и ти доживиш и постигнеш савршенство Павлово, тако да можеш рећи: Живим не више ја, него живи у мени Христос! ● Апостоли Господњи што год говоре, говоре у име Господње, и што год раде, раде у име Господње. Сви осећају Господа као Домаћина у целом дому васионском и као Војводу над свима воинственим силама у оба света. Све је од Бога и кроз Бога. Ништа без Бога. Ни један цветић у ливади. Ни један дах живога бића. Ни један догађај без Бога као учесника или као сведока. Без Бога ништа. Без Бога ни преко прага. ● `Све могу у Исусу Христу који ми моћ даје`, каже апостол Павле. То тврди и сведочи и сва историја српског народа. ● Све империје засноване на људским правима и на сили пропале су и морају пропасти. Будућност припада империји светог апостола Павла, јер је она заснована на љубави и служењу.

Свети Јован Крститељ

Свети Јован Крститељ, детаљ са фреске из Студенице. Осликан је на упадљивом месту са нарочитим лучним декором, како и доликује једном од најпоштованијих светитеља у српском народу. Историчари уметности кажу да је фреска овде осванула по жељи самог светитеља Саве, чија се пресудна реч у избору и распореду слика и „данас разговетно чује у Студеници“, да је он заправо и довео те врсне уметнике, „најбоље који су се око 1200. године могли наћи у православном свету“ – како би између осталог, израдили и јединствену фреску светог Јована, са великом побожном пажњом, лакоћом и смирењем, готово портретски, што његовом лику доноси непоновљив изглед, изузетну духовну лепоту, живост и снагу. (Медић/Тодић)

Као да свети Јован самом својом појавом, одважним ставим, препланулим и испоштеним лицем, простом пустињачком одећом, и нас отуда позива да се упустимо у његов духовни експеримент, да и ми покушамо да живимо као анђели безбижно на овој планети, црпећи најважнија животна знања не из приземих и ограничених, материјалистичких наука, већ из ове опитне, смерне и драговољне, анђеоске послушности према Богу, који пак заузврат шаље своја бесцена уздарја: божанску мудрост, љубав и моћ, осећај слободе од овог света и свих телесних брига, по речима светог владике Николаја: „Ангели су потпуно безбрижни за себе. Њих не мори брига ни шта ће јести, ни шта ће пити, нити у што ће се обући. Служећи Богу они знају, да ће их Бог и хранити и појити и одевати. ... Свети Јован се научио безбрижности за свој телесни живот не кроз читање књига и слушање мудраца, који казују а не показују, него пробајући безбрижност. Он је пробао пост и увидео је, да човек може живети не само без свију оних јела, за која се он толико брине, него и без хлеба. Сам свети Јован се храњаше овршцима од пустињских дрвећа и медом од дивљих пчела. Он није употребљавао ни вина, нити икаква јака пића. И не каже се, да је се он икада жалио на глад или на жеђ. Нису њега хранили овршци и дивљи мед но Божја сила, која је придолазила верном и послушном слузи кроз овршке и дивљи мед. `Хљеб ангелскиј једе човјек` (Пс. 87, 25). Тако бива обично са верним и послушним, док неверни и непослушни морају уз раскошну кухињу држати и велику апотеку. Јер кроз раскошна јела и пића неверном и непослушном не придолази храна телу и души но тешкоћа, гнев и болест. ... Вазда сито тело обично показује вазда гладну душу. Ко пости тај душу гости. Што човек више привикне постити, то све више умањује бриге за своје тело и увећава радост своје душе. Ово не помаже само рећи и само чути; ово је само собом јасно, кад човек ово проба и практикује у животу. ... Људи, који виде своје биће једино у своме телу, боре се за своје тело, траже угодности своме телу, брину за своје тело. Свети Јован био је слободан од свих телесних брига. Његова душа била је сва брига, а Божја воља једини закон и господар његове душе. У томе се он уподобио ангелима небесним. Зато га пророк и назива ангелом.“

Та спознаја сопствене привезаности за овоземаљска блага, пријатна и удобна, заводљива и заробљива, као и сав тај јовановски отпор и напор код човека који жели да се одлепи од ових лажних и трошних блага, ради оних небеских, вечних и непролазних – назива се покајањем – на које нас студенички Јован управо позива свитком који држи у левој руци, а на коме је златним словима исписано: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско. А већ и секира код корена дрвећу стоји; да које не рађа плода, сасече“. По тумачењу владике Николаја и свих Светих, ово Царство Небеско је сам Господ Исус Христос који нам се и данас тајанствено приближава кроз тужне, болне и сироте људе, а са којима се Он поистовећује (Мт. 25), који нам се сасвим даје у светој Тајни Причешћа, кога трепетно ишчекујемо и да по други пут дође на овај свет – због чега и само кајање треба да постане свакодневни стил нашег живота, јер нас оно чува од учмалости и уображења, јер нас избавља из тврђаве нашег егоизма и илузија, помаже нам да се отворимо за небеска пространства и ближње, да постанемо као воћке благородни, што је за искусног духовника са Јордана главни показатељ истинског покајања, каже Николај: „Пустињски пророк, Јован, познавао је до највећих дубина људску природу, сву њену слабост, наклоњеност ка злу, и колебљивост. Он је то познао кроз тридесет година свога осамљеног живота у пустињи. Кроз себе је познао сав свет, и све што бива и може бити у свету. Његова победоносна борба са самим собом донела му је и једно неисцрпно познавање људске природе. Зато он и излази сада пред људе са слободом победиоца. Његово знање није из књига него из прве руке, од Бога кроз сопствено искуство. Отуда и његова проповед носи чисто практички карактер. Он не верује људима на реч. Чак и кад се један човек искрено исповеди и искрено изјави своје кајање за учињене грехе, Јован му не верује. Јер Јован зна слабост и колебљивост људске природе. Зна то Јован и настоји свом снагом на томе, да покајници засведоче своје речи и делима. Дугим грешењем грех је човеку постао навиком. Сада треба добродетељ да постане човеку навиком, а то може бити само дугим вежбањем у добродетељи... Зато Јован, сумњиво гледајући на тренутне покајнике, довикује им: покажите плодове достојне покајања (Лука 3, 8).“ Николај у својим тумачењима даље размотава студенички свитак, преводећи га у актуелне и конкретне Претечине позиве: „Покајте се: ви чије је срце стврдло пред ближњима, ви који сте прекомеран интерес узимали од оних који гладују, ви који сте злоупотребили оружје своје бранећи неправду онда кад сте имали да браните правду, покајте се ви који сте се гордили над свим осталим људима својим пореклом, покајте се ви чија је вера ослабила, покајте се и онда чујте, шта ће вам Христос казати. Јер само у скрушено срце покајничко његове ће речи моћи допрети.“ То исто чини и Ава Јустин у својим громогласним јовањданским беседама, позивајући у име светог Крститеља на покајање и све оне Србе који су одбацили пост и молитву а српску земљу претворили у пустињу греха и смрти, који су појурили за европском културом и модом, који су заборавили на своју бесмртну душу, на борбу против свега смртног и сваког греха, који су у чину свештеника, професора и генерала издали Бога, који су опоганили сопствене душе блудом а усне псовком, који су иконе у својим домовима заменили дигиталним уређајима, који своје животе живе у лажним задовољствима, лажним радостима, који су заборавили да су створења Божја, да им је овај живот дат ради служења Богу и ближњима, ради освајања Неба и Вечности, Царства Небеског.

Свети Јован нам кроз свој студенички портрет открива да једино онај ко је слободан од изобиља, телесног и сентименталног хедонизма, размажености и самосажаљења, може бити духовно слободан од глобалних или помесних узурпатора, безаконих и незајажљивих властодржаца, моћних и грамзивих корпорација, да је свака наша борба за боље, праведније и просвећеније друштво, за здраву животну средину – док год робујемо комфору и сластима – тек само једна егзибиционистичка варка, која ће трајати све док и сами не осетимо неодољиви укус славе и власти. Претеча из Студенице је надвремени модел снажног и постојаног човека, он није „трска коју ветар повија“ (Мт. 11,7), у њему нема превртљивости и колебљивости, мекуштва пред агресивним режимима, зато јер је најпре савладао све невидљиве режиме у сопственом срцу, по речима светог владике Николаја, који дивно описује овај целовити тријумф светог Јована Крститеља: „Док је он викао против греха целога онога поколења у опште, сви су му се дивили и сви су га хвалили. Али када је Јован викнуо на црно безакоње цара Ирода, који је код живе своје жене узео и жену брата свога, он је одмах ухваћен и бачен у тамницу. Но тамница није Јовану била тако тешка као грех царев, од кога се саблажњавао и кварио цео народ. Грех царев био му је тежак, а не тамница. Јован је живео тридесет година у пустињи без хлеба, без крова, без постеље и без разговора. И тамница Иродова није била горе место за његово тело од пустиње. Али грех царев на очиглед Бога и народа притискивао је душу Јованову као тешки оков. Ви старији сећате се још, када се један српски краљ разводио са својом женом, краљицом. Сећате се, каква је то страшна саблазан била за цео српски народ; и како је тај догађај притискивао душе свих чедних и поштених људи као тешки оков. Тако притиснута и окована осећала се и душа праведног Јована. ... Неправедници и грешници, уплашени, говорили су пророку: `Хоћеш ли да ти дамо злата, да ћутиш, јер ти нас гризеш као савест?` – `Мени не треба злато, змијски породе`, говорио је пророк, `мени не треба ништа што вама треба. Ја имам у себи нешто драже од злата`... И праведници су прилазили Јовану и говорили: `Хоћеш да ти дамо злата за то, што нас тако учиш?` – `Мени не треба злато, браћо моја`, одговарао је Јован. `Моје сте злато ви. Јер не живим и не говорим ја за ваше злато, него за вас. Ваша праведност је злато, којом ви плаћате речи моје.` И прочу се Јован као витез без страха и без мане, јер ни од кога он не презаше и ничије мане не штеђаше. Јован је говорио и против безакоња Иродове жене. Иродијада му је слала злата да ћути. – `Мени не треба прљаво злато једне грешнице`, љутио се пророк. `Ја пијем воду и храним се биљем, које не кошта ништа.` И Иродијаду је такав одговор доводио до беснила, и она је горела мржњом и осветољубљем према непоткупљивом пророку. И сваки дан слала је она злато и претње пророку, да би ућутао, но пророка није могло ућуткати ни једно ни друго. ... Што слађе живети у овоме веку без обзира на оно, што је било пре нас, и што ће бити после нас, и што бива око нас, – то је био морални закон ове сладострасне жене, закон који је она носила у крви својој, и који је њу носио кроз цео њен живот... Сласти, сласти што више! била је девиза Иродијадина. Правде, правде што више! била је девиза Јованова. Јован је у име правде устао против Иродијаде, Иродијада је у име сласти устала против Јована. ... Боже, који си гледао драму Јована Крститеља у Иродову двору, и који нас данас истим погледом посматраш, дај нам снаге, да победимо дух Иродијадин у себи, и да следујемо примеру твога праведника. Изведи нас из заблуде, Боже, увек онда, када крв наша збуни разум наш. Нека би мисао на тебе, велики Боже, вечито светлила нам у тами наше мале животне драме, која је ради тебе приређена, и коју ти боље видиш него ми.“

Тек сада бива јасно зашто је свети Јован толико важан српском народу, скупа са својом духовном победом над Иродом и Иродијадом, коју би поједини српски интелектуалци гмижућег интелекта прогласили његовом глупошћу и највећим животним поразом, баш као што проглашавају глупим поразом и подвиг кнеза Лазара у Косовском боју. Лазар је вероватно наша највернија народна икона светог Јована, јер историјски документи сведоче да је и он био тако праведан и частан, снажан и постојан, неподмитив и неустрашив пред незајажљивим моћницима. Треба приметити да се уочи судње битке Лазар са војском причешћује управо у цркви светог Јована у Самодрежи, могуће да је тада целивао и делић његове десне руке, који се у то време налазио у Србији. И Лазар је обезглављен као Јован, док је његово нетрулежно тело касније пренето опет у манастир светог Крститеља на Фрушкој Гори, њих двојица се зато идентично осликавају и на иконама, при чему глава на тањиру симболише телесну смрт, а она на раменима живот вечни. И свети Сава, наручилац студеничке фреске, имао је у светом Јовану пример небеског живљења на земљи, постајући временом и сам за своје Србе – Анђео и Благовесник Господњи. Сава подиже Крститељу храм у комплексу очеве Студенице, док у Светој Земљи посећује место Јовановог рођења и Богојављења, из Никеје доноси део Претечине деснице и опрема је украсном кутијом, на којој утискује личну молитву: „Покриј, деснице Претечина, архиепископа Саву“. И сам Немања изражава искрено поштовање према светом Јовану, богато помажући његов храм у Јерусалиму. Милутин издашно дарује болницу при манастиру светог Јована у Цариграду, обнавља и диже неколико Јованових храмова: у Сврчину код Урошевца, у Свачу близу Улциња, у једном метоху крај Скопља. Стефан Дечански обнавља Претечин манастир Слепче код Битоља, док српски архиепископ Данило Други њему подиже капелу у храму Пресвете Богородице Путеводитељке, унутар Пећке Патријаршије...

И тако временом ниче преко триста српских храмова, владарских или сиротињских задужбина, посвећених светом Јовану, у којима се овај омиљени народни проповедник храброг стајања и кајања прославља чак шест пута годишње: почев од Зачећа (6. октобра по новом календару), преко Ивањдана када се за Јованов рођендан плету народна кола и венчићи од „ивањског“ и другог ливадског цвећа, када стижу ране јабуке „ивањаче“ и почиње берба лековитог биља због чега понегде и назив „свети Јован Биљобер“, када по бајковитом народном веровању које бележи Вук Караџић, сунце три пут трепне од страха због величине самог Свеца, или пак оно тек само трократно од радости заигра, како верују у другим местима, зато што је Јован некад пре рођења заиграо у утроби своје матере, осетивши близину Христову при њеном загрљају са носећом Богородицом (7. јул) – преко Сабора светог Јована у јануару, једне од највећих Крсних Слава у српском народу, која доноси „јовањски мраз“ и прославља се одмах по Богојављењу, негде уз обичај ношења кућних икона и крстова на реку, како би се и ове домаће светиње оквасиле као Христос и Јован на Јордану (20. јануар), до Усековања или празника светог Јована Главосека, када православни Срби строгим постом пркосе Иродовом и Иродијадином хедонизму, негде чак „једнониче“, не једући ништа целог дана, док на другим местима нипошто не конзумирају вино и грожђа, чак ни храну која по боји подсећа на проливену крв светог мученика (11. септембра), до мањих благдана који су посвећени Обретењима, тј. открићима нестале главе светог Јована (8. марта и 7. јуна) – заправо, до сваког уторка у седмици, јер по речима светог владике Николаја: „Вторник је посвећен светом славном Пророку и Претечи и Крститељу Господњем Јовану. Стога треба уторком да приносимо молитве како дневном свецу по Минеју, тако и светоме Јовану. И да више пута тога дана спомињемо име његово, ма где били и ма шта пословали, и да му се молимо.“

Поштовање светог Јована огледа се и у чињеници да су имена Јован и Јованка у разним варијацијама једна од најчешћих у српском народу, да су бројна и међу топонимима, такође и међу српским светитељима, јер његово име и мученички подвиг носе свети: Јован Владимир, Јован Бранковић, Јован Сјенички, Јован Рапајић, као и много знани и незнани српски мученици, јасеновачки, босански, косовски... Треба рећи да је десна рука светог Јована, као заветни дар свете царске породице Романових, са великим народним поштовањем дочекана 1932. у Београду, касније и на Цетињу 1993. године. Свети Јован је у српском народу од старине призиван при успостављању кумства („понуди му кума и светог Јована“) и сматра се тајанственим заштитником окумљених или збратимљених породица („међу њима је Бог и свети Јован“), он се призива и при молбама („кумим те Богом и светим Јованом“), у здравицама, народним молитвама: „Помози Боже и свети Јоване“, „Да молимо Јована, славног Крститеља, Трубу Спаситеља, слугу Створитеља, Богом послана, да нам поможе, како он може“, „Ој Јоване, помози где год опасност грози!“, „Вера да се очува, помози Јоване, и да нам буде хлеба до краја у све дане, и да видимо у снопу Божију стопу!“, „Кад мркне да сване, помози Јоване, грешни да се покајемо пре него крају стигнемо, пре но дан Суда гране, помози Јоване!“. Присутан је и у народним песмама које се и данас певају у храмовима, на саборима или часовима веронауке, у побожним домовима: „О свети Јоване дивни Крститељу, ти Претеча беше славном Спаситељу, ти чистотом својом људске душе текну, и ко страшна труба са Јордана јекну... Ја се теби клањам ја се теби молим, помози да свакој напасти одолим, ја се теби клањам, пророку најачем, и пред тобом клечим и пред тобом плачем: Дај ми од твог срца лавовске јачине, дај ми од твог духа ангелске белине... О свети Јоване, Божји Угодниче, и за вишњу правду славни Мучениче, ти кога се војске нечастивих боје, немој се оглушит` о мољење моје, но укрепи мене молитвама твојим, да ко свећа право пред Господом стојим.“

Српски народ побожно памти и случајеве тајанственог јављања светог Јована Крститеља, почев од оног над Београдом уочи свеопштег страдања у 15. веку, потом и могих других у којима Претеча лечи болесне, крепи веру у колебљивима, уразумљују неразумне, буди успаване савести, попут случаја који се догодио након једног убиства при општој тучи у селу Губеревцима код Чачка, о чему је писала „Политика“ 12. фебруара 1939. године:

„...Улазећи у канцеларију истражног судије г. Стокића, Драгољуб је имао чудан изглед. Сав црвен у лицу, без икаквог увода, почео је он узбуђено да говори о овоме убиству. Почео је да прича како га гризе савест и како тешко проводи бесане ноћи, додајући да је дошао да призна целу истину у вези са овим убиством. `Господине`, завапио је он, ` ја сам двапута ударио ножем у леђа покојног Вукомана у оној страшној тучи. Дело нисам признао ни за време истраге, ни касније код суда. На претресу код окружног суда у Чачку бранио сам се да сам покојног Вукомана тукао песницама и штаповима. Осуђен сам само новчано за лаку повреду тела. После судске пресуде отишао сам у село. У почетку сам спавао мирно све док једног дана нисам чуо, од своијх сељака, да је Дмитар Вукајловић, који је за овог убиство осуђен на 15 година робије, спроведен на издржавање казне у казнени завод. Од тог дана почела је да ме мори несаница. Читаве ноћи нисам могао ока да склопим. У глуво доба ноћи скакао сам са кревета, после тешких снова, излазећи као бунован и луд напоље, да лутам по селу, кад-кад и по најгорем времену да би се поцепан вратио кући и нисам могао да нађем мира... Једне ноћи, када сам се тако изморен несаницом вратио кући и легао у кревет, усниуо сам чудан сан. У сну ми се јави свети Јован. Почео је да ме тресе и дрмуса. Позвао ме је да ме води код Бога. Зграбио ме је за косу и добро протегао. Онда ме је почео провлачити кроз неке облачине, те смо се крхали целе ноћи док не стигосмо код Господа Бога. Ја сам ту клекао и излио му своју душу, рекавши му том приликом, да никако немам мира тбог тога што нисам истину казао. Замолио сам га кроз сузе да ми опрости грехе, и заветовао се, у исто време, да ћу се пријавити властима те да и пред људима окајем овај злочин и спасем оног грешника што невино трули на робији. Господ Бог ме је помиловао и рекао да су ми греси опроштени, а свети Јован ме је опет потегао и провео кроз оне облачине. Осећао сам да ми се враћа душа. После тога сам се пробудио... Сав окупан у зноју, скоро ван себе од страха, устао сам, обукао се и сачекао зору. Када је свануло изашао сам у село и све ово поверио једном пријатељу. Рекао сам му да сам убица Вукомана Плазинића. Потом сам и другим пријатељима то исто поверио. Али они нису ово веровали. Сматрали су да сам полудео. А ја нисам луд, господине судија, већ сам при чистој савести и дошаои дошао код вас, да под грижом савести окајем овај грех и пред земаљским судом. А сада радите самном шта хоћете`. Када је ово рекао Драгољуб је бризнуо у плач. Једва је истражни судија успео да га умири, а потом га је ставио у истражи затвор. На основу овог Драгољубовог признања, одмах је позван Дмитар Вукајловић из Казненог завода и заказан је нови претрес који је јуче одржан пред већем петорице... После саслушања сведока, суд се повукао на већање и донео пресуду којом је Дмитар осуђен на пет и по година робије, с тим да му се урачуна време проведено на робији. Драгољуб, који је признао дело, осуђен је на три године заточења. На питање председавајућег, да ли су задовољни пресудом, Дмитар каже да ће се жалити а Драгољуб весело довикује да је задовољан.“

Покајање – радовање, говорио је свети Јован Златоуст у 4. веку, а сурови Драгољуб доживео у двадесетом, упркос окрвављеним рукама и вишегодишњој робији која га очекује. Али за тако нешто била је потребна храброст великих покајника – и лудост ортодоксних хришћана који и данас верују у вишњи свет, и поштују Јована Крститеља као свог најближег рођака и најмилијег брата, као свог личног духовника и учитеља покајања, смирења и послушности, светлости и блаженства, по савету другог Златоуста, светог владике Николаја:

„Прослављајте Светога Јована као Христовог сродника; али не само као Христовог сродника него и као вашег сопственог сродника. Не сматрајте га туђином него братом, рођенијим од рођенога. Јер сродство по телу пролази са овим пролазним светом, а сродство по Духу Божијем остаје у вечности и за вечност. Зато прослављајте с радошћу и весељем брата свога Светога Јована. ... Христос је дошао, да научи људе заборављеном смирењу и прекршеној послушности. Он нам је дао савршен пример Свога смирења и Своје послушности према Оцу небеском. И Његов Претеча учи нас својим примером смирењу и послушности – својим примером безгрешног смирења и послушности пред Христом. Људи, који немају смирења и послушности, немају мудрости и љубави. А ко нема тога, тај нема Бога. А ко нема Бога, тај нема ни себе, него је као и да није: тама и сен смртна. Ако неко међу нама каже: Христос је сувише висок пример за мене, ја се на Њега не могу угледати, – ево му Јована Претече, који је као човек ближи смртним људима. Нека се угледа на смирење и послушност Јована. Али, авај, кад неко неће да чини добро, тај увек нађе изговора за своје бежање од добра. А ко тражи светлости своме жалосноме битисању на земљи, тај ће је с радошћу наћи у звезди Јована Крститеља. Благо томе, јер ће га та звезда, као она која доведе звездаре са Истока у Витлејем, довести најсјајнијем Сунцу, Господу Исусу Христу, који је једина песма ангела и једино спасење људи, јуче, данас и сутра. Зато нека Му је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.“

Духови (Педесетница)

Педесетница у Пећкој патријаршији. Апостоли као да благосиљају Косово које навирује кроз украсе на узаном прозору, пуно расцветалих божура и зелени у ово доба године. Као да се и оно утиснуло у пећку фреску, постало важан детаљ на српској Педесетници... Незнани зограф је на икони успео да пренесе оно најважније, тиху радост и спокој који су овладали простим рибарима у Горњици, одаји у којој је одржана Тајна вечера, а где се сада, на њих, у виду огњених језичка, спустила благодат Духа Светога. Тај догађај је могао да се уочи из целог Јерусалима, силазак ватрених стихија био је пропраћен и снажном хуком, што је привукло много народа, који се тих дана иначе окупио у свети град, да прослави празник првих плодова, да заблагодари Богу на њима и на старом закону са Синаја... Главно изненађење је, међутим, тек уследило. Након овог знамења, неуки галилејски рибари почињу да произносе нечувена знања и мудрости на седамнаест различитих језика, да говоре о Христа одважно и храбро, иако су до јуче трептали од страха, чак и пред служавкама, скривали се од потера иза закључаних врата. Читав свет, по коме ће се они ускоро расути, персонификују људи различитих раса и сталежа које је зограф осликао са леве и десне стране, како прилазе испружених руку.

По тумачењу светих отаца, на овој фресци је осликан сам смисао људског постојања - стицање благодати Духа Светога. И ова сцена, и сами апостоли, и сви свеци, на основу свог личног искуства говоре да само Дух Свети може да испуни бескрајне чежње у нашој души, да је Он допуна која нам недостаје. Да Он једини може да утоли потребу за пажњом и љубављу коју силно осећамо од повоја до погреба, а коју нико и ништа на овоме свету не може сасвим да задовољи... Ако нема Духа Светог и вечности, живот је само илузија и трагикомично трчање ка смрти. Ако нема Духа Светог и вечног живота, онда је савим оправдана намера оних који желе да сруше наше митове, и да нам уместо њих, преко својих медија и просвете, пласирају тупавост, лакомост и животињску насладу, као једину утеху у бесмислу самог постојања.

Наш Свети Сава је силно осећао ову жеђ за бескрајем. И он је, попут светих апостола, искрено заволео Господа Христа и доживео своју личну Педесетницу на Атосу, у строгом аскетском подвигу, а потом кренуо да проповеда по своме народу, дижући га из паганског мрака у врх цивилизованог света који се тада простирао око Средоземља. Са колико је љубави Сава просвећивао Србе види се и по нашим празничним обичајима. Све што је било безазлено, детиње невино и разиграно у старој вери, задржано је као декор у новим благданима. Етнолози кажу да је плетење венчића у храмовима о Тројици, обичај који је наслеђен од старог словенског празника Русалије. Венчићи су у Православљу постали симбол савршенства и Цркве Христове а сама плетиља – икона љубави Божје... И тада и касније, одбацивано је од старих обичаја само оно примитивно – бесловесни страхови од природних стихија које су стари Срби обоготворавали, вршећи пред њима своје мрачне и бруталне ритале, уз приношење животињских, па и људских жртава. Тако су у вечиту заборав отишле и Русалије, водене виле настале од девојачких утопљених душа пред којима су старије жене падале у епилептичне нападе а младе девојке шетале окићене венцима и врбама, као краљице које својом младошћу и красотом, покушавају да их умилостиве...

Зато на овој пећкој Педесетници замишљам и Светог Саву како стоји иза светих апостола. Крај њега бих додао и Николаја и Јустина, па и наше савременике патријарха Павла и старца Тадеја чије смо Педесетнице и плодове Духа Светога и сами окусили. Наш сићушни патријарх је својим уњкавим, тешко разумљивим старачим гласом говорио снажније и убедљивије од најраскошнијих говорника свога доба, црпећи снагу из своје максиме: „Тело моје је храм душе моје, а душа моја је храм Духа Светога!“. Неуки и расејани Тадеј из Витовнице је к себи привлачио врхунске српске интелектуалци и психотерапеуте, јер му је Дух Свети откривао најдубље тајне човечје личности, коју је он сматрао „изливом љубави Божје“... Та замишљена, допуњена пећке фреска била би и богословски исправна, као слика живе и растуће Педесетнице, у којој нови просветитељи не смењују старе већ се придружују њима, и с њима заједно делају у свом времену, апостолски храбро и растерећно од међусобног надметања и необуздане жеље за првенством, својствене папи и паганима...

Просвећени Срби су Светој Тројици посветили Манасију и Сопоћане чије сликарство представља врх европске уметности тога доба. У старини су о Тројицама одржаване многобројне литије, са молитвама за здравље и напредицу усева. Као славу еснафа у међуратном периоду, овај празник прослављају београдски жандарми и продавци новина. Тројицу и данас славе многе цркве и манастири широм Србије и расејања, многи Срби који чезну да своју душу допуне и усаврше божанском силом и утехом, лечећи себе у Цркви од свакога греха који Духа Светог жалости и одгони, те остајемо у самоћи, горој од сваке смрти. Из ове таме нас избавља милост Божја, делатна љубав светих апостола и Српски Свеци, својим молитвама и поукама Златоустог Николаја:

„О, сине човечји, зар ти баш никада ниси осетио Духа Божјега у себи? Гле, и ти си крштен Духом, водом и Духом. Зар баш никад није у теби изненадно засијала нека велика и светла мисао, ћутљива реч Духа Светога? Зар никад није као ветар изненадно, наврела у твоје срце љубав према Створитељу, и од ње сузе на очи? /.../ Према чистоти срца Дух се усељава у срце и из срца управља човеком. Зато црква тако често понавља ову молитву Духу Светоме: Царе небесни, Утешитељу, Душе истине! приђи и усели се у нас... /.../ Кад се човек испразни од злог ветра охолости, онда му у души настаје тишина, у коју улази Дух Божији. /.../ О среће, о мира, о радости, кад се Дух Божји свије у очишћено срце човечје као ластавица у своје гнездо! /.../ О, Хришћанине мој, главно је, да ми не сметамо Духу Божијем да уђе и зида. Главно је, Хришћанине, да презреш у себи све оно што је од тебе а не од Бога, па било у области знања или осећања или хотења /.../ Нарочито препоручује апостол благост, милост и праштање. Ако смо благи, ако смо милостиви, ако праштамо један другом, тиме угађамо Духу Божјем, који гостује у срцима нашим. И радује се тада Дух Божји у нама, и цело биће наше тада трепери од неке радости неисказане. /.../ Дух Свети ће вас научити свему. То јест: сваки дан и сваку ноћ према приликама у којима се будете налазили. Он ће вас упутити, посаветовати, наставити шта треба да мислите, шта треба да говорите, шта треба да чините. Зато просите од Бога само Духа Светога, а остало Он ће донети сам собом, све што вам у извесном тренутку буде требало. Кад Он буде сишао на вас, ви ћете све знати, све умети, све моћи што је потребно /.../ Предај се вољи Божјој, и стражи над оним што бива у души твојој, па ћеш познати чудо Педесетнице што се збило над апостолима. /.../ Слава Христу што се није удаљио од нас, и што Свети Дух Његов није изнемогао у нашем народу, него увек силно дејствује на праведнике да се утврде у правди и на безаконике да се покају и исправе. /.../ О, Душе Свети Утешитељу, привуци Господу Исусу све оне, чија душа чезне за бесмртним животом, и који у жеђи својој вапију: жедна је душа моја Бога, Бога живога!“.

Видовдан

Косовски божури, као ћилим посути пред Грачаницом. Надежда Петровић их је осликала на картону 1913. године, у предаху од тешког рада у покретним болницама где је током балканских ратова, као нова Косовка девојка, неговала рањене и заражене војнике, само два лета пре но што ће и сама страдати од тифуса. Легенда каже да су ови нежни цвети поникли из крви косовских јунака који су у оно време „блистали као звезде светле, као земља окићена цветовима, у оделу златом и камењем драгим украшеним“, по речима младог Стефана, сина Лазаревог. Кажу да су деведесет и девете, деца и њих моткама пребијала и газила, да би се, са изгнаним Србима, и божуров корен затро са свете српске земље. Нека Бог опрости дечурлији ово небивало иконоборство а нама Србима многа народна и лична сагрешења, због којих нам је из руку и отето Косово, та огромна и најдрагоценија српска икона, бесцена и недељива, пред којом се вековима већ Срби крсте и моле, жегу кандила у својој души, налазећи у њој извор надчовечанске снаге, стваралачког заноса и пожртвовања, као племенита Надежда. 

Ми верујемо да страдање Лазарево нема ничег заједничког са бесмисленим погибијама Срба у крвним осветама, двобојима и биткама у које се улазило због повређене части и глупе сујете, међу којима је најбизарнија трагедија која се збила пред Тарабошем, у нападу Црногораца на Скадар, где су и сами добро утврђени Турци, забезекнуто посматрали како читаво племе Љешњана сумануто јуриша на њихове жице и бункере, само да би што пре цело изгинуло и својом смрћу занавек ућуткало оне који су им се подсмевали због мало просуте крви у ранијим бојевима. Лазарева жртва нема ничег заједничког ни са погибијом Вукашина који је на Марици покушао да победи Турке, по тумачењу Светог владике Николаја, тек ради престижа над осталом српском властелом, ради славе земаљске.  

Ми верујемо да је Косовску икону, саткану од планина и долова, божура и богомоља, осветио сам Богочовек Христос који је обитавао у души племенитог кнеза Лазара, а чију светлост су могли да доживе сви Лазареви савременици, хроничари, путописци. Зато Константин Јиречек у древним списима не налази ни једне рђаве речи о Лазару, док историчар Василије Марковић његов дом сматра побожнијим од домова свих Немањића. Зато се кнезу и цар Душан Силни „чуђаше и дивљаше“. Зато му дирљиве похвале узноси уцвељена супруга, и благородни син, и тужна Јефимија, Данило Трећи и незнани Раванчани од којих дознајемо да Лазар „бијаше врло кротак и тих, и милостив и правичан судија, и не бијеше као онај који влада, но као отац који своја чеда надгледа и подучава. Архијерејима, свештеницима и иноцима указиваше почасти, старце по апостолу поштоваше, велможама у сусрет излажаше, младе упућиваше и љубав им указиваше. Увријеђене заступаше, имађаше и око милостиво, и руку пружену и податљиву. Наге одијеваше, стране задовољаваше, ослабљенима даваше покоја, а удаљеним манастирима слао је што им је потребно. Свима је свакад био на помоћи да би стекао себи Духа Светога, Кога је у срцу свом желио од младости...“ 

Овај Христолики Лазар, од народа омиљен, потом и оплакан тугом каква се не памти, излази на мегдан старој незнабожачкој идеји која каже да земља припада само моћнима, да су њихове реке и извори, привилегије, најбоља запослења. Он одлучује да својом смрћу одбрани богочовечанске породичне и друштвене вредности које је Свети Сава брижно усадио у Србе, а које су великаши већ почели да руше својом бахатошћу и неслогом, шетњом на копитама по цркви, мрцварењем и до умора понижавањем последњег Немањићког владара, дивног цара Уроша. Ове начете вредности сасвим би развејала река насладе, болесног и настраног сладострашћа која је надирала са истока, да Лазар није одлучио да пострада ради њих, за „лијепо име Исусово“, попут раних хришћана, великомученика Димитрија и Ђорђа, које Срби сваке године прослављају и не размишљајући о парадоксу који ствара њихова језива и бедна кончина, а с којом су они крепили слабе хришћане и донели тријумф Православљу. Тако и Лазар и српска војска успевају да, по речима Дучића, „о свом трошки и у својој крви“ сачувају идентитет и свог народа и читаве Европа која је звонима са Нотр Дама, по једном предању, оглашавала Лазареву победу и захваљивала Србији, својој оданој бранитељки, о коју ће се у потоњим вековима много пута тешко огрешити.

„У име целог народа честити Кнез се приволео Царству небеском“, говори богомудри Јустин Ћелијски. „Косовски мученици, на челу са честитим Кнезом, својим светим мучеништвом повели су наш народ путем страдања за небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује наше потресне историје.  /.../ Такав је закон еванђелског живота; небеска се правда мора светитељски и мученички одстрадавати. На том парадоксу стоји вечна правда Божија у овом нашем маленом људском свету. Треба пострадати за небеску правду да би се вечно живело у небеском Царству. То је еванђелска антиномија наше светосавске, наше видовданске етике. То је регулативна идеја наше историје. Чим она ослаби, ми тонемо у себичност, у саможивост, у бездушност. Само верност светосавском, видовданском еванђељу чува нашу народну душу од трулежи и распадања у ситницама и пролазностима. Без видовданске етике, наш би се народ удавио у живом песку европског релативизма, и његовог рођеног брата - нихилизма, и заједничког им оца - атеизма, и праоца - материјализма...“

Без видовданске етике Србија тоне у глиб „царства земљаског“ које Златоусти Николај преводи у нашу тужну свакодневница, у којој честити Лазареви Срби поново беже у сеобама и трпе неправде, подсмех и кушања, као честњејши Исакович пред охолим моћницима свога доба, брижно чувајући у својој души „тиху надежду, сладост Православља“: 

„Шта значи приволети се царству земаљском? Значи повести се за тренутном угодношћу тела а против принципа духа. Пас не би никад дошао у двоумицу, коме царству да се приволи, јер код пса нема тога принципа духа. Во ће продужити да пије воду на реци, у којој се његов чобан дави. Јер треба познавати царство небесно па осетити струју ужаса при дављењу свога добротвора и притећи му у помоћ. Пријатељ царства земаљскога цени само брзе успехе, који су за њега у толико већи уколико су јефтиније задобијени. Он продаје небо за земљу, цело право наследства за чанак сочива. Он је присталица "очигледних" теорија, подржавалац моћних и власних. Он не спушта свој хладан прст у туђ пакао, нити икад обрће своје усне од пуног пехара осмехнуте среће. За њега небо и земља јесу — земља, тело и душа — тело, вечност и тренутак — тренутак. Нису потребни крупни историјски догађаји, да би један смртан човек добио прилику да се одлучи за једно или друго царство. Сваки бели дан је један велики датум у борби та два царства. Врши ли се данас насиље над твојим суседом, књига је отворена на твом колену, и свети књигоноша очекује одговор. Окренеш ли ти своје очи на другу страну, и пустиш насиље да се изврши и преврши, ти си већ тиме дао одговор — приволео си се царству земаљскоме. /.../ Привољен царству земаљском, што год опази у овом свету, прима као стварност, и цени у односу на своју корист. Погледа ли у комад злата, он не мисли на злато као твар Божју, нити истражује символични значај злата, него мисли само каква би све задовољства могао он прибавити за то злато. Погледа ли туђу њиву, он не мисли на чудесност усева што из земље расте, него мисли како би он задобио за себе ту или такву њиву. Опази ли бело јагње у зеленој ливади, он не мисли на јагње као јагње, него на јагње као оброк свој. Сретне ли туђу жену, он не помишља на њу као на матер, нити на уметност бесмртног Уметника, него помишља на увреду и срамоту. Ако ли је кнез једног народа, он не мисли са страхом на свој дуг према Богу и народу, нити проси од Бога мудрост, да може ваљано управљати својим народом. Него само мисли о дугу народа према њему. О суседним кнежевима пак мисли једино, како ће их понизити, са власти оборити и њихове државе присвојити. И тако све мисли привољеног царству земаљском јесу телесне, земаљске, животињске. Ум његов сав мрачан за истину, сав паучљив. И он шири паучину свога ума свуда око себе. А то су сулуде, мрачне и лажне мисли.“...

Древни Срби су рачунали да с Видовданом почиње лето и као деца веровали да су кукавице сестре Лазареве а тужна врба Косовка девојка, да у глуво доба видовданске ноћи, све воде на Косову постају црвене као крв. У Далмацији и Дубровнику младеж је уочу благдана, ложила ватру по пољима и прескакала преко ње: за оца, за мајку, за драгу или драгог, а потом и за Милици, за Лазара, за Милоша...  За време робовања Видовдан је био тужан, пре свега задушан и покајни празник. Косовски бој је живео сакривен у српској души, као огањ под пепелом, будећи се тек у устанцима и маштањима дечака из Придворице са Ибра, са којима је одрастао и дивни српски књижевник и страдалник Григорије Божовић: „Ко да се не сети видовданских јутара под Турцима! Она су обично била сунчана и јасна, али се нама деци чинило да су необично тиха и тмурна. Видовдан је. Излазимо ћутке и побожно на брда одакле се види Косово. Изнад њега сура измаглица. Гледамо га тако, па нам се на тајанствен начин сви Турци, колико  их наша машта набраја, претварају у један лик. Стравичан и са огромном димискијом. Али, чудновато, ми га не мрзимо слабиковићски. Напротив, као да се радујемо што је толико силан и снажан. Зуримо тако, зуримо, па одједном пуни неке чудне вере појуримо брдом и закликћемо: Угриј, сунце, да угријем руке, да поћерам по Косову Турке!“...  

Стари је обичај и да се на Видовдан износе и о конопце каче нови ћилими и поњаве, да их види Видовдан и огреје сунце. Од Лазаревог данка, о том празнику Срби на видело износе једино своје душе пред светог цара, да их он погледа и осмотри, укори или утеши, да их загреје и оснажи до коначне Победе, до коначног Васкрсења.

Спасовдан

 

Спасовдан у Богородичиној цркви Пећке патријаршије. Древни иконописац је осликао тренутак када на Јелеонској гори, изнад Јерусалима, Христос благосиља своју Мајку и ученике, и уздиже се ка небу. Једна од последњих његових порука биле су речи: „Ја сам с вама у све дане, до свршетка века“. Зато су лица светих апостола спокојна и радосна, упркос растанку. Једино су анђели помало збуњени, још увек у неверици, јер се Бог у човечјем телу диже изнад облака, у висине, и њима недостижне. Апостоли покретима изражавају своју пламену жељу да и они крену за дивним Богочовеком, да се узнесу изнад овога света, изнад сваког греха и сваке смрти. „Наше је живљење сада на небесима“ (Фл 3,20), као да казују својим погледом и рукама. 

Ова фреска осликава и наше српско становиште, тежњу наших предака, окренутих и загледаних као апостоли у Христа, да се уздигну изнад свих „фарми“ и „задруга“ свога доба, изнад сваког простаклука и настраности, сујете и  похлепе, које нам моћници пропагирају и намећу, ругајући се нашем Православљу, и свему светом и честитом што из њега проистиче. Ова фреска осликава решеност Србинову да у своме веку оживи и проживи све што је Христос проживео, или како преподобни Јустин Ћелијски каже: „...Да се роди од Бога; да се крсти; да прими Господа Христа и да разапне себе; да се преобрази Божанским сјајем и светлошћу; да страда за Господа Христа и за Његову Истину у овоме свету; да васкрсава из свих смрти побеђујући сваку смрт, сваки грех, јер је сваки грех – смрт; и да се кроз све то узнесе и узноси непрекидно Господу Христу.“

Свети Сава је Вазнесењу Христовом посветио Жичу, краљ Радислав Милешеву, Драгутин Рачу, Стефан Дечане, Лазар Раваницу а простодушни српски народ – диван обичај, у Височкој нахији прозван „Спасовница“, у коме су сељани износили читаве софре на оближње брдо, да би, као на Јелеонској гори, прославили свој благдан, у заједничкој трпези и разиграној песми, свечано одевен у стајаће хаљине, а младеж окићена венцима од бујног пролећног цвећа. Спасовдан је празник сточара и ратара. Древни је адет да се овога дана по њивама и забранима, торовима, кошницама и кућама стављају дрвени крстићи, као брана од напасти и штеточина. У Црногорској крајини су и муслимани тад долазили код цркве Свете Петке и доносили своје завете у вуни и сиру. У Лесковачкој Морави је постојао нарочити празнични поздрав: „Спаси Бог – На спасеније!“...   Спасовдан је и стара слава града Београда, по неком предању, још из доба Деспота Стефана, први пут обновљена шездесетих година 19. века, литијом до старог записа на пољани где је касније подигнуто здање Академије наука. У међуратном периоду Спасовдан прослављају београдски пиљари, Поклоничко друштво, многа хуманитарна удружења...

Спасовдан је присутан у мислима и беседама српских духовника и просветитеља, међу њима је и наш други Сава, Свети владика Николај, најбољи тумач ове косовске фреске и нашег косовског завета:  ...Узнеси се и ти ка Небу срцем и молитвом и размишљањем. "К Теби, само к Теби, Љубитељу мој и Господе мој!", тако говори често. Тамо где је Он, тамо је отаџбина твоја, све твоје. Његова отаџбина и твоја отаџбина. /.../ Све је пролазно као облак, и варљиво као сан. Сећајте се Горе Јелеонске и места Вазнесења Христова. Вазнесени на небо доћи ће опет у сили и слави да суди свакоме по делима његовим. /.../ О браћо, не тражимо помоћи у беспомоћних, нити живота у беживотних. Окренимо се лицем ка живоме Створитељу нашем, који нам је и дао лице сјајније од лица сваке земаљске твари. Вратимо се од западне странпутице ка источноме путу, јер је на овоме путу спасење. Само пожуримо, док наш последњи дан на земљи није утонуо у мрак запада. О Господе вазнесени, вазнеси ум наш на небо. Очисти га од таме и олакшај га од земље, светлоносни Створитељу наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Госпојина велика

Велика Госпојина на фресци у Сопоћанима. Зидине манастирског храма осликала је група непознатих зографа, вероватно и неслутећи да својим кичицама стварају најлепше сликарство 13. века. Научници у њиховим потезима препознају бар двојицу првокласних уметника којима у то доба није било равних. Верује се да су загонетни творци сопоћанског ремек-дела дошли из Цариграда, престонице културе и уметности тадашње света, а која је једина могла да изнедри овако велепно византијско сликарство, са трачком древне јелинске уметности, и нечим новим, непоновљивим, што човечанство никада раније није видело. Српски владар Урош Први, ктитор Сопоћана, неговао је у својој држави византијску уметност највишег реда али је показивао и отворену нетрпељивост ка византијском снобовлуку. Охоле цариградске дипломате имале су грдну распру с њим због бесмисленог церемонијала са евнусима који су у Србију требали стићи са његовом несуђеном снајком из Цариграда. Потом су били и сасвим згрожени када им је Урош одржао час хришћанске скромности, показавши им једну српску принцезу која је на његовом двору, у простој сељачкој хаљини, вредно радила за преслицом. Треба приметити како је овај владар био имун на лажне вредности које су долазиле из једне напредније и просвећеније државе. Он је из Цариграда усвајао само знање и квалитет, као што је и са запада, који се тада још увек налазио на маргинама цивилизације, доводио Сасе, немачке рударе, експерте у проналажењу и преради племенитих руда, природних блага које држава није продавала странцима већ их је сама, уз помоћ туђе технологије, експлоатисала и себе унапређивала и изграђивала до неслућених, царствених висина...

На сопоћанској фресци осликан је тренутак смрти Пресвете Богородице у кући Јована Богослова на Сиону, тачно на оном месту где је, много векова касније, наш Свети Сава подигао манастир посвећен овом омиљеном ученику Христовом. Свети Јован је као рођени син бринуо о Богомајци до њене кончине, по заповести коју је примио на Голготи од распетог Христа, који ни у тој самртној агонији није заборављао да искаже нежну синовљевску љубав и збрине своју напаћену мајку. Зато је овај апостол на фресци приказан најближе Богородици, са прислоњеном главом крај њених ногу. Са леве и десне стране њеног одра стоје Петар и Павле, обојица се већ у својим молитвама обраћају Богомајци, да их не заборави и не остави, да својом материнском љубављу с неба чува и одржи верне хришћане. Богородица је пре своје кончине дуго разговарала са ученицима Христовим, пружала им утеху, савете и упутства о својој сахрани, рекавши да њено тело положе у Гетсиманију, у породичну гробницу њених родитеља, а одакле ће оно чудесно нестати након три дана, при свом вазнесењу. Тада им је заповедила и да нипошто не плачу и да је не жалосте, да не помућују радост која је очекује при дуго чеканом сусрету са драгим сином и Господом. Ту безгласну тугу, која сопоћанској фресци даје нарочито префињену осећајност, ремете једино жене са левог балкона, њене верне друге и пратиље, које своју потрешеност изражавају махањем руку и гласним нарицањем. Најдирљивији догађај осликан је у самом центру фреске где Христос, окружен светлошћу и анђелима са упаљеним чирацима, прихвата душу своје мајке, коју иконописац осликава као девојчицу у белом повоју, јер „душа Пресвете Богородице беше светла и непорочна, испуњена тишином од вере и наде у Бога, и благоуханим мирисом од молитава“, појашњава ово изображење Свети владика Николај,  –  потом нежно разговара са њоме и предаје је анђелима да је узнесу у небеске висине, недостижне и серафимима и херувимима, и свим светим угодницима, пророцима, мученицима.

Наш драги патријарх и господин српски Павле говорио је да је Пресвета Богородица у небеску славу узнела и женску природу и сваку жену која се труди да досегне духовне квалитете због којих је она изабрана да буде Божја Мајка. Да је права штета што данашња жена није свесна овог свог унутрашњег потенцијала с којим би могла да покори читав свет. Добри патријарх је био убеђен да жена данас води једну промашену и трагичну борбу у којој не тражи равноправост већ истоветност са мушким полом, у којој губи свој префињени идентитет а стиче једино дрске и саможиве особине својих мушких супарника... То значи да би данашња жена требала да се загледа у сопоћанско Успеније, да примети како је и мушки и анђеоски свет на њој очаран женском лепотом која извире изнутра, из чисте душе која пламти пожртвовањем и нежном женском љубављу, какву мушко срце не може да изнедри. Да пронађе надахнуће које су вековима у њој налазиле и српске владарке и српске сељанке. Јер наше древне фреске су жива огњишта и најстарији српски медиј који никога не лаже и не трује, оне су наша вечита „национална фреквенија“, сасвим супротна данашњој која се само користи српским именом и језиком, а која би могла да послужи једино као наслеђе фрескама из бордела спаљене Помпеје.

Царица Милица је Успенију Пресвете Богородице посветила красну Љубостињу а краљ Милутин своју Грачаницу, по многима најлепшу црквену грађевину 14. века. Етнолози бележе да су Срби од старине постили петнаест дана уочи Госпођиндана, без рибе и зејтина, како би се у тих пар недеља што више приближили драгој Богомајци, и причестили њеном скромношћу, уздржањем и добротом. Успеније је слава многих села и градова, терзијског и ужарског еснафа. Пишући о животу српског сељака 1867. године, Милићевић бележи да су о великој Госпођи приређивани највећи сабори по нашим црквама и манастирима где се народ у хиљадама окупљао, свечано одевен у чисте стајаће хаљине, да би се и он попут апостола у својој тихој тузи помолио Пресветој, а потом провеселио, распричао и заиграо, безазлено и безбрижно, као дете под окриљем своје Мајке.

Тако је од давнина цела Србија била покривена милошћу и благословом Пресвете Богородице, зато је и опстала на љутој балканској ветрометини. Царица Небеска и данас с пуно боли посматра српску невољу, наша лична и народна посртања. Још увек бди над Србима, као мајка над слабашним дететом, које никако не успева да сазри, да коначно само прохода.