Преображење

Преображење Господње, необична икона из Старе пиротске цркве. Подсећа на древне синајске иконе и осликава догађај који се збио у ноћној тами, на врху Тавора. Христос је на тој галилејског гори као сунце засијао и открио ученицима своју божанску природу. У јаркој светлости крај њега се јављају и древни пророци Мојсеј и Илија. Док Илија држи пророчку књигу у рукама, Мојсеј је осликан са таблицом закона. Њега иконописци увек изображавају младоликог јер је записано да године нису остављале никаквог трага на његовом лепом дечачком лицу. Појава древних пророка била је важна због старозаветних Јевреја који су сматрали да Христос својим учењем руши Мојсијев закон, неки су били убеђени да је он сам Свети Илија. Сада ти давни пророци разговарају са Христом, скрушено стоје окренути ка њему, као крај огњишта, и својом појавом из прошлости једнако обзнањују да загробни живот постоји, да душа не умире, да смрти нема.

Ни избор ученика којима је Христос открио ову тајну није случајан. Петар је симбол вере јер је први гласно исповедио божанство Христово, Јован је оличење љубави јер је био миљеник Христов и остао под распећем када су се сви разбежали, Јаков је симбол наде зато што ће први пострадати за Христа, с надом у васкрсење и живот вечни. Ова три најповерљивија ученика сада, клечећи на коленима, удивљено слушају Очев глас који се тад пролама из облака: „Ово је син мој љубљени, који је по мојој вољи, њега слушајте“, и посматрају чудесан призор, док их божанска светлост Христова умива и згрева. Зато Петар жели да она вечно потраје, да се трајно настани крај ње, те у заносу говори: „Господе, добро нам је овде бити...“ 

Таворску светлост је касније, на путу за Дамаск, видео и гонитељ хришћана Савле, и био поражен њоме. Она је очарала многе светитеље који су Православљу донели „исихазам“ – нарочиту традицију тиховања и бескрајне молитве, до појаве таворског зрака. Икона Преображења је уједно и икона православне просвете и могла би бити окачена у свим школским и културним установама, крај лика Светога Саве. Јер ми верујемо да једино Светлост Богочовека Христа може да просвети све јаме и поноре у људском бићу. Да је она савршени извор знања и човекољубља, а не модерна хуманистичка наука која своју етику заснива на теорији еволуције – на владавини лукавијег и јачег, на законитом прождирању и отимању, на мрачним и настраним поривима које сваки човек, ако их већ осети, и може и треба, као природне, да задовољи... 

Празновање Преображења  је установљено још у 5. веку. У храмовима се овога дана освећују први плодови грожђа и деле верном народу. У Жичи постоји предање које каже да је овај обичај у Србију донео Свети Сава, приликом повратка из Никеје. Можда зато у белешкама етнолога стоји записано од старих у Височкој нахији да ће "прави Србин тек овог дана први пут окусити грожђе, и то у цркви“... Срби су Преображењу посветили древне манастире Будисавце и Сисојевац, градске и сеоске храмове, славе и панђуре, овом благдану су испевали молитвене песме и празнични тропар, скројен у народном десетерцу: 

Преображен био си на гори,

Показавши учеником славу,

Колико су могли да је схвате

И поњају, о Христе и Боже!

Молимо Те, да и нама грешним – 

По топлима молитвама свете

Богомајке, јавне се, изиде

Свагдашњег Ти сијања сунашце.

Ти нам дајеш светлости и њом нас

Озараваш, нек је слава Теби!

По народном веровању, природа се од овог празника преображава, реке постају силне и свежије, зелено лишће се претапа у златне дукате. Све се мења осим човека. Једино он цвили у подножју Тавора, у мраку своје личне лењости, чамотиње и егоизма. До његовог преображаја воде успони и утабане стазе богочовечанског подвига, ка врху горе, где душу плени и весели чудесна светлост Христова.

Аранђеловдан (јесењи и летњи)

Свети Арханђели Михајло и Гаврило витлају сабљама над вратима Пећке патријаршије. Нимало топао дочек за оне који улазе у храм. Као да прете, као да подсећају, да су једном за свагда изговорили своје „Но пасаран“ пред гордим и себичним анђелима. И да такви сада могу и ући у богомољу, али не и у Царство Небеско, које она предображава. 

Фреска је осликана некад у доба Душаново што нимало није случајно. Моћни владар је необично волео свете Арханђеле, даривао њихове храмове све до Палестине. Био је убеђен и да га је Арханђел Михајло исцелио од неке тешке и смртноносне болести, те је њему и Гаврилу, у знак захвалности подигао велелепни храм на Бистрици, по старим списима, краснији од Дечана, најлепши под сунцем. Можемо само да замишљамо то чудесно здање и раскошне прославе Аранђеловдана на двору цара Душана које је народни песник опевао у десетерцу. Могли бисмо и да наздравимо стиховима Јована Дучића, тужном здравицом у којој је сажета сва трагедија и проклетство нашег народа:

За твоју Славу светли Царе

Што и сад владаш у нама,

Који чувамо славе старе

У молитви и на струнама!

Али је црно доба за нас

Откад је ово кољено:

Све је на пазар пошло данас,

Све слављено и вољено.

За твоју Славу светли Царе,

Нека свак пехар попије -

Јер су спопале путе старе

Змије и љуте шкорпије...

Куда су прошли сви трофеји

С војскама твојим смелима,

Сад стоје слуге и лакеји

Сви с обореним челима.

За твоју Славу светли царе,

Царе над трима морима!

Зли жреци данас причест кваре;

Губа је у свим торима...

Над твојим царством мрак се шири,

Ветрови црни дувају:

Сад нашу савест бране жбири

Лупежи благо чувају.

Етнолози пишу да је код старих Срба постојало неписано правило да онај ко у јесен слави Арханђела Михајла, тај и у лето прекађује Арханђела Гаврила, строго постећи седам дана уочи оба ова празника. Забележено је и простодушно народно веровање које каже да се Аранђели у време својих благдана, одевају у просјачку одећу и силазе међу Србе, да дарују сироте и укори грешне. Та народна легенда постајала је сурова збиља једино у животу књаза Милоша. Њега су годинама прогањале неке чудне олује у ноћима пред летњи празник и стишавале се тек пред зору, након дугих молитава и покајног кнежевог плача. Била је то добро чувана тајна на његовом двору, позната једино митрополиту Михајлу и двороуправитељу Анастасу Јовановићу који је и записао у свом дневнику. Ту заборављену бележницу је открила књижевница Светлана Велмар Јанковић и тек недавно обзнанила свету: 

„...У ноћи када је празник Светог Аранђела летњег долазио, између 12. и 13. јулија, велики се олуј подигао. Олујина невиђена. Врата, прозори, капије, ограде, све лупа и шкрипи. Дрвета хуче. Ноћ дубока, сви легли. Господар и Митрополит у одвојеним кућама коначили. У глуво доба, ево ти код Митрополита слуге Господаревог. Да Митрополит одма Господару иде. Да се не облачи много. Што пре да стигне. Кад му је дошао, Митрополит нађе Господара ван себе. Ни замислити није могао да ће Га икада таквог видети. Косе Му се све накоштрешиле. Хода, па седне. Опет хода па седне. Кад хода клеца. Видиш какав се олуј подигао, рекне Митрополиту. Видим, Господару, одговори Му он. Није то олуј обичан, рекне. То душа Карађорђева мира нема, па мене гони, рекне. Знаш ли, попо, да се ноћас 42 године навршује од како смо Карађорђу живот узели. Главу му од тела одвојили. Из ненада морало се. На превару. Морао сам, попо. А какова је то човечина бијо, тај Карађорђе! Кум мој. Ма гди да сам, попо, у овој се ноћи увек олуј диже. Свих четрдесет два лета. Четрдесет и две ноћи. И кад сам у Бечу и кад сам у Влашкој. Ево сад и овди. Крв ме његова опомиње, опрост да тражим. А сада ни Вучића нема. Придружио му се тамо горе. Исповеди ме, попо, па да молим Господа да грехе моје велике опрости ми. До зоре су се молили заједно. Клечали заједно. Али се Господар смирио није док сутрадан није Врбицу у Аранђеловац прекрстио. И док није новце приложио да се ту црква подигне, Светом Аранђелу посвећена. Да се Свети Аранђел смилује и душу му привати, кад је Господар једном испусти. А олуј, кад се смирио? Питам Митрополита. Пред зору, кад смо се у молитви и Господар и ја утишали, вели Митрополит. А онда дошла зора. Ни облачка. Дан светао родио се...“

Јесењи Аранђеловдан је у кнежево доба био слава месарског еснафа, касније и првих ауто клубови, разних добротворних удружења... 

Данас је друга по важности слава у Срба. И прославља се након Дана победе чије су име променили у Дан примирја. Ваљда да би народ заборавио своје борбе и устанке, да би се лакше примирио пред новим господарима света, гордим и себичним анђелима у човечјем телу. Њихова су већ многа српска блага, врела и мејдани, житнице и орања. Њихово је јавно мљење, здравство и просвета, наука и богословље. Остала је само српска душа, као живи храм пред којим стоје љути Аранђели. Чуваће га, до коначне победе, све док мирише на тамјан и босиљак, док у њем горе три стара кандила – Вера, Нада и Љубав наших дивних предака.

+++

МОЛИТВА СВЕТОГ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА

СВЕТОМ АРХАНЂЕЛУ МИХАЈЛУ 

Сав си огањ и ревност, Свети Архистратиже Михаиле, зато те молимо: учмале душе наше запали огњем ревности твоје, да бисмо будне савести увек радосно служили заједничком Господу нашем, свесрдно се угледајући на тебе, безгрешног и светог брата нашег, и врховног Војсковођу нашег, врховног Војсковођу све небеске и земаљске војске Христове. Чудесни Господ Христос начинио је једну Цркву од анђела и људи, да бисмо се ми људи, који тајанствено представљамо херувиме на земљи угледали на свету небеску браћу нашу, на чијем челу стојиш ти, лучезарни и дивни Архистратиже Михаиле. Ти си на небу победио свезлог Сатану, и збацио га с неба на дно пакла, помажи и нама увек, молимо те, свемоћни Архангеле да и ми свепобедном силом твојом побеђујемо свелукавог Сатану, који нас са свих страна напада и искушава кроз безбожне људе, кроз нечисте помисли, кроз земаљске сласти, кроз опојне страсти. 

Сав си свет, чист и безгрешан, дивни Првоангеле Божји; молимо те свесвети, молимо те свечисти, молимо те свебезгрешни, учи нас дан и ноћ како да живимо свето, чисто и безгрешно, и даруј нам твоје херувимске силе, да бисмо истински и стварно херувимски живели на земљи ми који по неизмерном човекољубљу Божјем представљамо херувиме на земљи. Не остави нас у отровном блату наших сластољубивих земаљских жеља, него нас подигни у небеске анђелске висине и оспособи нас да анђелски свето и чисто поживимо док смо у телу на земљи. Милостиво погледај на нас, Свепобедни Архангеле, снисходљиво се спусти до нас, те нас, заспале у гресима, пробуди на борбу са злом, са грехом, са смрћу, са ђаволом, да бисмо, вођени и сокољени тобом, лако савлађивали сваки грех, сваку страст, сваку смрт, сваког ђавола. Ми знамо, Богоносни Архангеле, ти имаш власт над нечистим дусима, над болестима, над смрћу, над гресима; испуни душе наше божанском силом својом, еда бисмо и ми неустрашиво ратовали и херувимски побеђивали све непријатеље спасења нашег, вере наше, душе наше. 

Свепобедни Војводо Небеских Сила, ти си очистио небо од Сатане и црних ангела његових, очисти и душе наше од свакога греха, јер греси наши отварају врата и прозоре душа наших, те кроз њих улазе у нас нечисте силе демонске, прљајући и умртвљујући душе наше, које треба да су анђелски чисте и анђелски бесмртне. Без твоје свепобедне помоћи, Небески Војсковођо, ми лако постајемо плен нечистих сила; стога те од свег срца молимо: уврсти нас у своју непобедиву војску, и ратуј за нас и испред нас, водећи нас и предводећи нас у свакој борби за душу нашу, за спасење наше, за вечност нашу, и осигуравајући нам победу над сваким грехом и над сваким ђаволом. О, пресвети Архангеле, ми смо очајно немоћни пред демонском силом вражјом, ако нам ти не притекнеш у помоћ божанском силом својом. Са тобом, ми ћемо увек односити победу у свима биткама за душу нашу и спасење наше и вечност нашу; а без тебе, ми беспомоћно посрћемо из пораза у пораз, из греха у грех, из пакла у пакао.

Зато буди увек с нама, и не напуштај нас због грехова наших и смрада нашег, него, љубећи нас божанском љубављу, учини да омрзнемо грех и све греховне сласти, и испунимо душе своје миомиром еванђелских врлина. Ево, душе своје предајемо теби, пресвети Првоангеле Божји; молимо те и преклињемо, води нас увек путевима који одводе у Царство Небеско, да бисмо заједно с тобом, вечито славили свемилостивог Спаса нашег - преслатког Господа Христа, и Његовог свечовекољубивог Оца, и свеблагог Духа Утешитеља, коме слава и хвала сада и увек и у векове векова. Амин

Недеља о исцељењу губаваца, 29. по Духовима (у време пандемије)

 

Колико утехе, наде и радости на старим српским фрескама. А ми још увек зуримо у екран који нам душу, исувише дуго распиње страхом и безнађем. Погледајте како заражени болесник прилази Христу, кршећи све строге одредбе тадашњих законика и епидемиолога о социјалној дистанци. Охрабриле су га бројне вести о Христовим чудесним исцељењима, свуда по Галилеји. 

Бескрајна нада обасјала је тужно срце очајника који је годинама живео у строгој изолацији, ван зидина града Капернаума, осликаном у позадини ове дечанске фреске. Само тренутак касније, губавац ће прићи још ближе и пасти на колена, молећи Христа да му помогне, да га исцели од заразе која је читаво његово тело претворила у болну рану: „Ако хоћеш, можеш ме очистити...“ 

Дечански иконописац је његову тешку инфективну болест персонификовао, приказавши је као беличасто–прозирну неман која наликује огромној корњачи, и која својим дахом покушава да разнесе своје бактерије у правцу Господа Христа. 

Обратите пажњу и на свете апостоле. Они осећају смрад човека који се жив распада, слушају његов језив вапај, али не беже нити узмичу пред опасношћу и мучним призором. Ништа њих није могло одвојити од љубави Христове (Рим. 8,39). Они ће касније, без сумње и страха, често целивати те Христове руке којима је Он, ту пред Капернаумом, дохватио гнојаво тело зараженог, смиловавши се на њега. 

Од додира Христовог болештина се повлачи и сасвим ишчезава са лица и тела губавца који устаје сасвим здрав и обновљен, радостан и благодаран. Бели свитак који Христос држи у левој руци изображава речи Христове које је потом упутио прокаженом, тражећи од њега да оде код свештеника, који су у то доба вршили и улогу медицинских радника, како би они установили његово ново здравствено стање, и да би га упутили да испуни све што стари закон у тим приликама налаже. Христос, дакле, уважава законе, науку и медицинске прописе. Али их и превазилази својом богочовечанском Љубављу, јачом и надмоћнијом од свих друштвених норми и изума, од сваке болести, заразе и смрти.

Данас, два миленијума након овог догађаја, планетом хуче и витлају неке нове заразне болести које је човек произвео у својим најсавременијим постројењима. Смртоносни бацил је, дакле, последњи изум, последња реч науке и етике цивилизације која се одрекла Христа, прогласивши Његово Јеванђеље ненаучном бајком. Тај вековни рат гордог човека против свога Творца и Спаситеља, окончава се пред нашим очима, у безумљу, у језивој аутодеструкцији и коначном људождерству. Вирус је постао моћно оружје у рукама имућних гордељиваца који су наумили да човечанство прореде и сместе у глобални логор у коме ће екран бити једини прозорчић, једина илузија слободе. Вирус је постао невидљиво пушчано тане које треба да убије и оно мало душе у измрцвареном човеку, оно мало вере, наде и љубави, преостале у његовом срцу. 

„Господе, можеш нас очистити“, нека вапе болесни. Здрави нека храбро, попут апостола стану иза свога Бога и Господа. Нек дечанска фреска постане наша стварност. И нек оживи у свима нама та јеванђелска вера, јача од очаја и страха, од телесне болести, биолошке смрти. Тада ће и Христова милостива рука постати наша најлепша збиља и утеха. А додир Његов – исцељење и радост целоме свету.

Васкрс у доба прогона и пандемије (2020)

Свештеник је одмах након службе, још увек у белом стихару и са крстом у руци, говорио о неправедном управитељу који је разноразним марифетлуцима успео да умилостиви свог господара и сачува своју службу (Лк. 16). Рече да та јеванђелска прича објашњава како у животу постоје необични тренуци када су вештина и сналажљивост на нарочитој цени, тренуци у којима се ризичним, па и незаконитим радњама стиже до милости Божје и вечних станишта Његових. „Ништа више не смем да вам кажем, јер и ја сам под влашћу“ рече на крају своје загонетне проповеди: „Васкршња литургија почиње у пет, поменућемо све оне који не буду могли да дођу“.

Срце ми устрепта од радости. Тек тада разумех какав нам се чудесни Васкрс спрема! Живо Јеванђеље пред нашим очима! Јер наш Пилат је већ завео полицијски час, претходно оправши руке течним сапуном у препуним супермаркетима. И првосвештеник је од лажљиве струке и оног рода у коме се до дана данашњег верује да је Христос варалица. Ту је и проклети „страх од Јудејаца“ због кога већ недељама, као некад поплашени апостоли, седимо затарабљени у својим кућама (ср Јн 20,19). Можда ће тог васкршњег јутра и наоружани стражари чувати храмове од верника, да не би кришом ушли, и причешћени, однели са собом тело свог Господара...

Нека их пред саму зору божанска рука смете и вргне у дубок сан, као некада римске војнике. Ил нека им бар омекне срца када нас угледају, јер ми долазимо! У освитку првог дана недеље, скритим стазама, тражићемо пут до милога храма који тог јутра постаје чудесна пећина Васкрсења. И где свештеник одевен у беле и блиставе хаљине, као арханђел са милешевске фреске, чека верне да им јави, да им покаже Дивнога Христа који васкрсе.

Долазимо Христе, да те поздравимо. Свим срцем да те загрлимо. Душе да напојимо здрављем и утехом, миром и радошћу, у росној зори Твога Васкрсења.

Света Петка

Док пролазимо поред паркића на углу аутобуске станице у Београду често и не приметимо велики стари крст од црвеног мермера који дочекује и испраћа путнике, подсећа на јунаштво предака али и на један необичан догађај који се збио уочи самог ослобођења – на чудесну појаву Свете Петке у Београду, омиљене српске светитељке која је тад успела да пробуди савест у озлојеђеним београдским хришћанима, а да варошке Турке сачува од српске освете. На ово заборављено знамење скренуо ми је пажњу хаџи Игор Рељић из Ваљева, проследивши ми и дирљиву повест Николе Трајковића из 1939. године, коју би требало публиковати у свим ђачким уџбеницима, као пример српског чојства које све више бледи и ишчезава у потоњим временима, заједно са искреном и дубоком побожношћу наших предака:

+++

... Осећало се већ у ваздуху да је Tурцима од­звонило, и због тога су они све нервознији. Сваки је час долазило до сукоба између Хришћана и Турака, било пред властима или у трговању међу људима. Било на капићицима међу женама, на улици или чесмама међу децом. Хришћани су попушта­ли, али се из свега опажало да је стрпљење исцрпљено, и да се још дуго тако неће моћи издржати. А Турци су били све бешњи и необузданији, нарочито они у тврђави, а после и ови у вароши. Ко би пролазио поред Калемегдана, није смео ни главе окренути ка џомбастим пољанама, кад би се по њима делије џилитале. А кад би још те делије из града изашле и упутиле се савском улицом, онда би се ћепенци спуштали, дућани затварали да неко не страда у својој кући.

У таквој, дакле, загушљивој и неиздржљивој атмосфери, свану крвави и несрећни дан на Чукур-чесми. Глас о смрти оног српског дечака, и оружани сукоб између Турака и Срба, муњевитом брзином се рашири кроз целу варош. Под утицајем страшног догађаја, свет се узрујао и све се заталасало. Огорченост и освета сваког тренутка могла је праснути и довести до недогледних последица.

У недељу, по подне, 3. јуна 1862. године скупила се српска младеж, слуге и шегрти са бакрачима, ђугунима и ћуповима, да на Чукур-чесми наточе воде. Чесма се налазила у близини турске полиције и њихове касарне. Из ње било је дошло неколико турских војника са тестијама по воду. Турски низами не хтедоше чекати на ред, потискоше наше момке да би пре свију воду наточили. Момчад се успротиви, и поче свађа. У гужви разбије се крчаг једном низаму, а овај наљућен удари разбијеном тестијом једног нашег дечака по глави. Из ране крв је поте­кла, наста вика, псовка, дотрчаше околни Срби, као и Турци, дође и наша полиција да одведе насилника турског у затвор. Ту се нађе и тумач - терџуман Си­ма са два жандарма, и поведоше низама србској по­ли­цији. На несрећу ова поворка имала је проћи по­ред турске касарне, и кроз прозор турски војници опа­зе овај спровод. Да би свог војника одбранили, они оспу плотун на наше жандарме. Терџуман и је­дан жандар српски беху убијени, а остали се разбегоше.

Тог истог дана, при сахрани ове двојице, десило се да негде око Коларчеве куће наста дуже пушкарање и са града топовска пуцњава на варош. Свет заплашен остави мртваце на сред улице, разбегне се и после тога дуго је времена потрајало, док су се грађани окупили и пратња продужила ка гробљу.

И збиља, овај догађај на чукур чесми био је дуго очекивани знак за побуну против Турака, варош се подели у два љуто завађена тавора, на Турке и Хришћане. Центар борбе био је горе око полиције на Зереку, даље, око џамије код евангелијске цркве, и на Варош-капији испред Саборне Цркве, где су се српски грађани ушанчили, подигли барикаде да затворе долазак турске војске из тврђаве. Један хоџа док је певао на минарету би убијен, и сада наста пушкарање са обе стране. И тако трајаше до саме зоре. Турци из града бомбардоваху варош кумбарама, док Турци варошани бежаху из својих домова у џамије. Градске капије ушанчене беху пуне Турака, Срби их опколише и не пуштаху ни тамо ни амо. Породице српских кућа бежаху преко брда, поред данас Вајфертове пиваре, за Топчидер и Кошутњак.

И савска чаршија затвори се одмах, нарочито она око „Лимана” где су некако куће и баште Хришћана и Турака исувише биле измешане. Турци, на први знак из узбуне, несигурни међу многобројним Хришћанима, који год могаху, побегоше у тврђаву са породицама и децом оставише и дућане и куће своје отворене, пуне робе и свакога блага. Ипак, добар број њих, баш они најмирнији и најпажљивији према Хришћанима, звани ерлије, немогаху се дочепати тврђаве, и остадоше такорећи на милост и немилост својих дојучерашњих суседа и муштерија. У последњем тренутку успеше само да се склоне у ону џамију поред „Лимана”, затворише се у њу са женама и децом, и чекаху спасење или пропаст.

Али ствари су ишле све на горе. Горе у вароши водиле су се борбе и доста је Срба било изгинуло а већ бомбардовање из тврђаве толико разјари Хришћане, да се Срби са савске стране скупише око џамије у намери да побију све који су се у њу склонили. Сваким даљим часом гомила око џамије била је већа, раздраженија и претила све оштрије Турцима у њој, али продрети у џамију није могла. Била је то висока грађевина од камена, а капија и капци на прозорима, као што рекосмо раније, били су од кована гвожђа.

Са свих страна Срби и Хришћани, из свих савских махала, оружани до зуба, стизаху у буљуцима џамији, решени да се љуто освете Турцима, да руше, да пале и све што стигну под нож ставе. Било се већ рашчуло да се у горњем делу вароши води јака борба, особито око Стамбол-капије, Видин-капије, Варош-капије, а и око Сава-капије. Све ове капије беху препуне турске војске, правих низама и аскера, којима беше већ немогуће докопати се градских зидина. Они пуцаху из тих капија, сада утврђених као праве мале тврђаве, на Србе грађане који су их опсађивали. Тако исто и све џамије беху пуне ерлија са својим породицама, побегли из својих околних кућа ту да се заклоне, али на пуцање наших, они одговараху слабо, тек бранећи се од напада споља.

Међу првима око џамије на „Лиману” био је познати јунак са Мишара, сад већ у годинама БакалМита, који је храбрио, соколио, позивао и наређивао шта има да се учини у опсади ове џамије. Он је тако, наредио, да се донесе гомила горивног материјала са обале, из дућана и авлија, затим, читаве тулумине катрана из околних магаза, трупци луча, слама, како би се што боље запалила џамија, или бар угушили димом који су били у њој. Бакал-Мита, наоружан до зуба, сакупио је био око себе читаву чету све самих голаћа који иако су били способни на свако херојско дело, али којима овде ипак није било место. Били су то већином доскорашња раја, сироти радници са обале, Херцеговци и Босанци, па силовити Црногорци, сви оружани јатаганима и старим турским пушкама. Целог дана у више махова, јуришали су на џамију, али нису могли продрети. У један мах провалише један део врата, али Турци кроз тај отвор из џамије оспу жесток плотун. Срећом само је неколико рањено, али напад се одби. Ту и наш Бакал-Мита би рањен у десну руку и мораде се са осталима повући. Мало после овога запалише скупљено гориво око џамије и гомила повика:

- У огањ у пламен с њима! Пламен нека им суди! Доста су нам наше очеве и браћу на коље набијали, жене и децу под нож стављали! У огањ с њима!

Тако је гомила разбешњена викала, док огањ блесну и пламен поче лизати уз камене зидове, али није могао учинити велике штете. А ветар са Саве дувао је у супротном правцу и недаде густом и отровном диму од катрана да продре кроз високе прозоре у џамију и да погуши скривене Турке у њој.

У томе паде ноћ и народ уморан повуче се, иако још увек велики број оста око џамије да чува излаз Турака. Главни напад би остављен за сутра, када ће озго из горње чаршије доћи чета Црногораца, чувених да немају милости за Турке. Гомила је унапред већ уживала, чекајући на њих, па да свом силом груне на џамију, у којој је све склоњене била осудила на смрт.

И стари Никола Јосифовић, са осталима, кад је већ пао први мрак, повуче се од џамије и оде у свој дом да се одмори. Жена и деца нису били избегли у Топчидер, и зато их онако уморан и забринут само погледа шта раде, и без вечере попе се на свој лепи чардак, одакле се видела цела Сава-махала. Одатле нешто ниже своје куће, опази он у мрачној ноћи велику силуету џамије, још светлуцаве сенке од неугашеног згаришта око њених зидова, и онако са висине назре у њеној унутрашњости слабу светлост. 

- Последња молитва Алаху! Помисли у себи стари Никола брижан шта ће све из тога изићи и ко ће најзад победити у овој борби, леже на миндерлук да се одмори.

Још му је у ушима брујао хук разјареног народа, и у дну зеница светлуцала она чудна светлост из дна мрачне џамије, кад се стари Никола трже и погледа испред себе. Пред њиме била је висока, суха жена у дугој белој хаљини, са златним крстом на грудима.

- Никола! Никола! Ти спаваш, а ниси се збринуо за невину децу и слабе жене поштених људи, са којима си целог века радио и друговао. Јесу ли те кад год оштетили или понизили као роба, без писмена и сведока давао си им хиљаде и хиљаде гроша и цванцика, и исто од њих примао, јесу ли ти кад год закинули, ти спаваш, а своје дојучерашње комшије, ерлије оставио си да их са женама и децом покољу. Ако су аге и бегови били бесни и мучитељи Хришћана, они ће платити за своја недела. Свирепи низам је сакривен у тврђави београдској, тамо одведи Бакал-Миту и његове голаће, а не овде да нападате муслиманску џамију и жене и децу у њој. Крв тих невиних жена, стараца и деце пашће на главе вас који сте их могли спасти, јер гомила је безумна, она незне шта ради. Недај да се калдрма Београда, на којој ће се рађати и живети твоји потомци, као и свих оних безумника који нападају сада на џамију, умрља невином крвљу! Иди Никола,иди и одма спаси главе и мал њихов, јер Србин не сме бити осветољубив према нејакоме, нити пљачкаш...

Стари Никола, увек трезвен, паметан, присебан човек, у први мах згранут ко му и шта то говори, једва се прибра, скочи са миндерлука и још збуњен, готово уплашен викну: 

- Ко си ти?

А жена се осмехну само и рече:

- Иди и спаси невину крв! И нестаде.

Стари Никола гледао је још дуго унезверено и нетремице у угао чардака, из ког се појавила жена. У једном тренутку жмарци га подиђоше, јер он виде тамо, баш тамо где жена нестаде, икону Свете Петке. На икони била је та иста жена, светитељка, чудотворка, са златним крстом на грудима.

- Света Петка! Прошапута старац и прекрсти се. Подвижнице и Чудотворко, Света Петко помози!... Спаси овај народ од угњетача, али га саклони од греха. Амин!

 Брзо се прибра, запали кандило пред иконом, уз кратку молитву прекрсти се три пута, па приђе супротноме зиду, на коме је изнад миндерлука висило оружје. Ту је оружје увек стајало да се у случају потребе у свако доба дана и ноћи, при руци нађе. Погледа у своје оружје, које му је ту још од оца стајало, па одабра и опаса брзо дрхчућим рукама силав од црвеног сафтијана, за који гурну две кубурлије које су опробале свој пламен у руци његовог оца Јосифа на Мишарском пољу. Њима додаде кратки и као гуја оштри јатаган и тучану арбију, и у руку зграби стару пушку, танку дугу арнаутку, искићену срмом, коју је његов отац у својој раној младости донео из Санџака, одакле је био родом, кад је са њом пошао у Први устанак под Карађорђем. Затим се прекрсти још једном пред иконом, и одјури као од некога ношен.

На капиџику дома само што се окрете својим момцима, наоружаним џефердаркама, и довикну им да пазе на кућу и чељад, а и да капију не отварају никоме док се он дома не врати.

Чим ступи на мрачну улицу, опази гомилу народа, наоружаног и раздраженог, где вичући и претећи силазе наниже, на Саву ка Лиман-џамији и Сава-капији, одакле су се бојали да Турци не покушају из тврђаве пробити се до џамије, како би спасли опседнуте.

Из споредних мрачних сокачића и ћорсокак чули су се ударци секире. То су већ разна фукара, башибозук, руља голаћа, хамали, просјаци, цигани и остали талог обалске сиротиње, покушавали да обију турске капије и капке на магазама ради пљачке.

Стари Никола одјури као без душе у Бакал-Митин дућан, кроз аркапију, разуме се, пошто су на дућанима, према џамији, били спуштени ћепенци. Ту нађе много млађих савских трговаца окупљених на договору шта да се ради. Старији су били код својих кућа да бране дом жене и децу ако затреба.

- Шта је, по Богу, ово браћо, поче стари Никола. У дахије и делије ли и ми одосмо?... Ено, пљачкају по улицама наше Сава-махале. Размилела се багра, и прште капије и ћепенци под сикиром. А ми гледамо... Куд денусмо образ, браћо христијанска... Па сада ударисмо на жене и децу! Оћемо у огањ да их бацимо... Грех од Бога! Зар су нам она крива за зулуме низама из града, јаничара и бесних крџалија? На невину дечицу и жене и старце ужегосмо огањ, огањ нас да спржи... А Бог га угаси, видели сте и сами. Пљуну на огањ и на нас, нека нам је... Знате ли ви чија су то деца и жене? Наших комшија, ерлија, из наше махале! Кад кретасмо у свет са трговином и послом, зар и њима не поверавасмо домове и децу нашу? ... Па сад кад су ти поштени трговци добри суседи, који су често нас бранили од оних крвопија из града, морали да се склоне у тврђаву, а ми халакнусмо као хијене на децу и жене њихове. Алал нам образ, браћо христијанска!...

У чича Николиним очима блистао је пламен, какав никада невидеше суседи и пријатељи његови. На његова уста као да није говорио он, већ нека чудна дотле непозната воља, као да је био у неком заносу, верском надземаљском. Његове речи погађале су као маљеви, тешко, са треском и сви га гледаху запањени, забезекнути.

Крај њега стајао је Бакал-Мита, јунак са Мишара, са тек превијеним свежим ранама.

Ћутао је дубоко замишљен, погнуте главе, чак са једва видљивом сузом у оку.

- Имаш право, стари Никола, куд ће нам образ и душа наша? понављали су најстарији и најугледнији. Занесосмо се уз гомилу, па човек немисли... А народ је ојађен, па му се накупило, накупило да прсне... Од Косова се скупља, хеј, није то мало... Али ипак, имаш право, имаш, чича Никола! Срамота је, шта ово чинимо...

Људи се згледаху и замислише, па један поче:

- Ама, има ли начина да спасемо те несрећне ерлије и њихове породице из ове проклетије од џамије, камен на камену да јој не остане. Има ли начина и времена док руке и душе не упрљасмо невином крвљу?... На чича-Николин предлог одјур­ише одма момци да позову и друге сављанске трго­вце и грађане, па кад их се искупи велики број, на његово наваљивање образоваше патроле да штите домове и дућане од пљачке, ма чије да су. У томе поможе и оно мало чувара реда што се на Сави задржало, јер су све главне снаге наше власти биле заузете горе према Турцима у тврђави, и око варошких капија. 

- У џамији нису делије и Турци крвопије из тврђаве који су нам сметали да радимо и живимо, настављао је стари Никола. То нису они који су харали и мучили, набијали на коље и убијали. Ово су ерлије и њихове породице, ерлије, са којима целога живота трговасмо и скућисмо све што данас имамо... Није право, од Бога је грехота да их оставимо да страдају, јер ако народ ојађен од оних душмана из тврђаве, аскера и јаничара, продре у џамију, нико главе изнети неће... Чуо сам да ће сутра, зором озго из чаршије да нам дође чета Црногораца! Онда је, браћо са њима свршено. Морамо гледати да или народ умиримо или Црногорце вратимо натраг, или да ерлије - макар и кришом - пропустимо до тврђаве, пре но што ови дођу... Да би учинили добро и Богу угодно дело, јер то су у већини жене, старци, и невина деца, ја вас саветујем да ми старији Сављани, заузмемо „Лиман” који је позади џамије и захвата простор до саме обале; затим да све оне из џамије, кроз хан пропустимо до обале, да се укрцају у оно неколико ђемија што су тамо, па нека им је просто, ваљда нам Бог неће заборавити то добро дело! Јер не заборавите, њихова је крв невина, а и она би пала на нас и наше потомство... Турци нису били како треба према нама, али Србин нека буде и остане оно што је. А ако неко има за ово да одговара народу и закону, ја сам ту да примим грех на своју душу!

И савски трговци прихватише замисао старога Николе. Под видом да спрече пљачку , уђу они у хан „Лиман” који је под својим кровом у пуним пространим магазама имао гомиле дењкова са памуком, савтијаном, сировим кожама, џакове босанске соли, брда пресног и сухог воћа, пекмез шљивов и масло у дугим фучијама, мешине са медом и шуме брезових метала. Поставе страже, и кришом, пред саму зору, још по ноћи, пропусте ерлије, старце, жене и децу да пређу у тврђаву.

Тако се збило једно велико добро дело, без кога би невином крвљу била обојена калдрма Сава-махале...

Међу сављанским трговцима, који су учествовали у нападу на Лиман-џамију, био је и члан Магазаџиског еснафа, сада давно почивши Ћира Христић, трговац лончарски из Сава-махале. Да би обележио овај историјски догађај неким трајнијим спомеником, нарочито зато што је учињено једно племенито дело и невина нејач спасена из џамије, он је две године доцније, идући у Пешту трговачким пословима, донео од туда један споменик у облику великог крста од црвеног мрамора, и као што га је купио, тако га је и поставио, о своме трошку, на сред ондашње мале пијаце, баш управо пред данашњом Београдском задругом.

Приликом регулације тога краја, пре више година, тај је крст пренесен у парк између хотела „Бристола” и Жељезничке станице, где се и данас налази. То је у исти мах и један од првих споменика Незнаном Јунаку, који је скромни лончарски трговац са Саве подигао у славу палих јунака у Сава-махали 1862. године. Судбина је хтела да на том споменику зуб времена збрише до данас све трагове онога што је почивши Ћира Христић дао исписати у славу сављанских јунака и за спомен свога честитог трговачког имена.

_________

Икона: Слободанка Боба Тодоровић

Фото: Милан Дробњак

Материце

Сећам се да сам као дете често покушавао да се сетим како сам се то осећао док сам био у мамином стомаку. Моје тадашње представе биле су вероватно само плод маште једног размаженог детета али, ето, и сада памтим да сам тада као кроз неку течност слушао како мајка с неким разговара и прихватао сваки покрет њене душе, туговао кад је она била тужна, радовао се када је била радосна. Било ми је топло, лепо и удобно у њеном стомаку. Касније ми је мајка причала да сам ужасно вриштао након порођаја, и да су јој бабице у царибродској болници љутито заповедале: "Аман, умири тог Црногорца, не може нико да спава због њега!", а ја и данас верујем да бебице дуго плачу само зато што им је било исувише лепо у мајчином стомаку. 

Сећам се да је на једном предавању, овде у Пироту, владика нишки Јован изрекао једну дивну мисао, говорио је да човек читавог живота трага за том првобитном топлином коју касније може да пронађе једино у божанској благодати, у загрљају Божјем. Замислите само како је то дивно, бебица обитава у рајском стању а мајка је њен ходајући рај. Али кад изађе из њега чека је подвиг, чека је борба да тај рај поново задобије. И тај витешки став ка животу, данас готово ишчезао, утискиван је у српску дечурлију од самог рођења. То лепо осликава један помало груб и чудан обичај код старих Срба Граничара у коме би свекрва стала пред породиљу са пушком и преслицом у рукама, и љутито заповедала свом будућем унучету: „Адје, у име Божије, растаји се са срцем своје матере, ако си мушко, ево ти пушке па пуцај, ако ли женско, ево ти преслице, па преди. Ајде, изађи на овај вијели свијет“... Дубоку богословску мисао о мајци као икони првобитног раја и будућег Царства такође осликавају стари српски обичаји у којима се јасно уочава да је бременита жена била свесна своје узвишене, божанствене улоге те је зато у трудноћи чинила нарочита добра дела, прихватала и гостила просјаке и путнике, поштовала укућане, била заклоњена од ружних призора, болесника и рањеника. Стари српски обичај је и да мајка пред порођај отпости „осмицу“ и прими свето Причешће молећи се Богу за чедо своје, за слатки пород свој. Стари је обичај и да мајка пред сам порођај све усрдније изговара просту народну молитву упућену Оној која њу може најбоље да разуме, да утеши, да умири: „Света Богородице, помози ми!“... 

Овај мали хвалоспев посвећен брижним мајкама које своју децу духовно хране и васпитавају готово од самог зачећа, написао сам пре неколико дана јер ме је управо једна таква мајка разнежила својим писмом у коме поручује Православну ризницу за своје дете које још увек носи у утроби, ваљда да би га још сада стиховима миловала и с њима дочекала на овај свет. Та млада мајка покушава да бди над сваким својим покретом, пости и намерава да се на Божић причести, и све то чини да би своје детенце оснажила и што боље припремила за тежак живот у Србији. Таквим мајкама би требало разделити светосавско ордење јер оне своју свештену и рајску улогу испуњавају у доба када то више нико не вреднује. Мајка је постала предмет поруге и подсмеха у чему се утркују несавесни послодавци, шовинисти и феминисти, владајући режими који доследно и у наставцима, преко својих медија и своје просвете стимулишу једино културу разврата и смрти. Улога мајке често бива незапажена, чак и поцењена и у самој Цркви, јер шта је стара српска игуманија него мајка која негује Христа у душама својих духовних кћери, која матерински брине о манастиру, подиже га на своје ноге, изграђује и украшава, бди над њиме као Богородица над Атосом, као Јелена Анжујска над Градцом, као Евгенија са Јефимијом над Љубостињом...

Данашње раздрагане мајчице, мудре и богољубиве, са осмехом пркосе српској смрти, и то је најлепша благовест за нас. Замислите само, можда се под њиховим срцима већ сада мешкоље бебице које ће једнога дана васкрснути Србију из гробнице данашњег ропства и неправди, сеоба и умирања. Можда су ти малени српски анђели већ у повоју, можда већ трчкарају по градским вртићима или јурцају по школама. И највећа заслуга за њихов будући подвиг припашће управо овим данас невидиљивим и неважним мајкама. На такву наду ми имамо право, нарочито у ове предбожићне дане. Јер ми празнујемо догађај који се збио у једном сличном цивилизацијском мраку. И у коме је једна тиха и пречиста Мајка постала узвишенија од небеских звезда и анђела, зато што је родила своје мило Чедо, маленог Божића који ће спасити свет.

Сабор Пресвете Богородице

Дивна косовска фреска у припрати Пећке патријаршије. Свети Данило Српски и Свети Никола Чудотворац молитвено стоје крај Пресвете Богородице и Богомладенца. Запитаће се неко зашто су представљени овако несразмерно, зашто је Богомајка толико већа од великих светитеља? Међутим, древни сликар нимало није грешио већ је кичицом изражавао дубоке тајне и садржаје наше народне вере. Када би могла да проговори, ова фреска би из себе изнедрила нежне речи преподобног Јустина Ћелијског: "...Све је од Ње, Пресвете Богомајке; све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је. Она Му је дала човешку природу, Она му је дала душу нашу, дала му срце наше, дала му тело наше, да би све то Он спасао, да би све то испунио Богом, да би све то очистио, осветио, обожио и тако човека испунио највећом радошћу, бесмртном радошћу, сверадошћу. А то, то је подвиг и дело Пресвете Богомајке. Све је у Господу Христу од Ње, сав Спас, сав Богочовек, сво Еванђеље Његово, сва Црква Његова, сви Светитељи, сви хришћани, сви праведници, ви и ми, данашњи хришћани. Све је то од Ње, од Пресвете Богомајке. И још, од Ње смо и ми хришћани Срби, прави и истински Срби... Јер, све што је велико, све што је свето у нашој историји, то је од Ње, Пресвете Богомајке. Од Ње сав Свети Сава, од Ње сав Свети Симеон Мироточиви, од Ње сви Свети Немањићи, од Ње сви Свети Српски Патријарси, Свети Српски цареви, Свети српски Сербљи, Свети Српски сељаци, Свети Српски Мученици што гинуше за Крст часни и Слободу златну. Од Ње сви велики Српски Мученици до данашњега дана, сви прави Срби.... Велики Немања и превелики његов син Свети Сава посветили су Студеницу, ту мајку свих наших светих задужбина – коме? Рождеству Пресвете Богомајке – да би се и у српској души родило све што је блиставо, све што је еванђелско, да вечни поток Благовести Христове понесе сваку српску душу из овога на онај свет и принесе је Светом Престолу Тројичног Божанства."

Божић (у српским обичајима)

 

Кажу да се до Божића путује шест недеља, стазама поста и молитве, милосрђем и покајањем. Срби у старом Мостару имали су чудан обичај да се у знак покајништва не бријају од Крсне Славе до Бадњега дана. Тада је по дужини браде могао човек да процени коме је у овој вароши слава Никољдан, коме Аранђеловдан, а коме неки ранији светац. Божић је и време мирбожења што значи праштања. У староме Рисну био је ред да се на божићној служби сви присутни, па било и смртно завађени, изљубе и измире. Безнадежне свађалице православни народ у Далмацији је описао пословицом: „Ни на Божић се не мири“. Код Срба у Војној крајини био је обичај да свекрва снају свечано одводи у храм како би се пред свима загрлиле и једна другој опростиле све нанете злобе и неправде у току претходне године. Божић је време и дивних здравица упућених Богу и свецима, бадњаку, положајнику и укућанима. Срби Граничари су са чашом пуном вина одлазили чак и пред кошнице да пчелама захвале и честитају Божић. И своје винограде би тада поздрављали речима. „Здрав и рода ми био винограде, мој лепи рукосаде!  Ти матери цркви крвцу рађао, а мени слатку капљицу давао. Бог те чувао и веселио!“... И дан-данас се уочи Божића породица зближава о Детињцима, Материцама и Оцима, домаћице и сада негују младо жито, пеку погаче и чеснице, чисте домове у које се уноси слама а понегде и расклањају столице, софе и столови да би све подсећало на чувену витлејемску пештеру... Баш као и душа. И она је често хладна и мрачна као пећина. И све ове дивне обичаје неко је смислио да би се она почистила и припремила да угости Господа Христа што својим присуством све радује, згрева и осветљава. Да би га овде брижно чувала и тихо му певала: „Сјај Боже и Божићу у мојој души, а отуда и мојим најдражима, и моме народу и читавом свету!“.

Божић (у црногорској души)

Божић на двору краља Николе а на његовом столу отворена књига о Цезару. Сцена загонетна и противуречна, као и сама црногорска душа. Осликао је Милош Живковић, краљев секретар који је дошао на Цетиње да заједно са својим господаром прослави Божић. Црна Гора је и тада имала независну државу али свој идентитет није градила на србофобији, на аутошовинизму. Јер како другачије назвати презир ка српству у племену које је изнедрило Стефана Немању, Карађорђа и Његоша?.. Христос или Цезар. Витез вечне Истине, Правде и Љубави – или по сваку цену јединствени и непоновљиви, обожавани идол у коме мртвује горда и самотна душа. То је вечито питање, не само црногорског становишта, већ и сваког другог племена и народа, сваког људског бића. Краљ Никола је ову дилему разрешавао  у тихој Божићној ноћи, као мудрац са истока, вођен звездом својих светих предака и очаран топлином која избија из витлејемске пештере. За тим знамењем, ка истом огњишту и данас путује, то чудно и благородно црногорско колено.

+++

Дубок снег покрио је цело Цетињско Поље и околне висове Ловћена. Над престоницом црногорском спустила се млечна зимска магла. Цетиње је утонуло у свечану, предпразничну тишину.

У први сумрак Бадњег Вечера на вратима мога стана појави се перјаник. Пошто ме поздрави, рече:

- Изволите, зове вас Господар!

Кад оде помислих у себи: каква ли је сад потреба пошто се свак повукао у тишину и празнични мир, а изузетних послова нема?

Пођох. Господар ме одмах примио. Седи за столом поред велике оџаклије (камина) у којој пламти јака ватра. Пред њим, на столу, горе четири свеће. Он никад није волео пентролејску лампу. Тада још не беше на Цетињу електричног осветлења. Даде ми руком знак да седнем близо њега, до ватре. Испред њега, на столу за писање, неколико отворених и затворених књига. Краљ Никола био је страстан читач. Читао је много. Умео је и бирати градиво. Новине је све из реда читао. Највише оне које би неповољно писале о њему и Црној Гори. Никад нисам смео да му, из осетљивости, не покажем коју од таквих новина. Ја се – говорио би ми – од противника доста пута више користим него од приврженика: непријати понекад боље ми открију замке него пријатељи. Пред њим је отворена једна подебља француска књига. Јако ме интересовало да знам која је. И док он читаше, вероватно довршавајући једну алинеју, случано бацих поглед горе на странице испод редних бројева и прочитах натпис: Gloire et Decadence de Roma (Слава и пад Рима). Чувено дело италијанскога писца, историчара и социолога, Ферера. Одиста – помислих – веома корисна лектира за једнога владаоца. И док у души заврших мисао. Краљ скиде наочаре, прекиде читање, обрати се мени и проговори:

- Ову књигу треба да прочиташ, ако је ниси већ читао. Не верујем јер је скоро изашла, у исто време у Риму и Паризу. Чим довршим, послаћу ти је. Како ли је само описао Јулија Цезара, како ли је анализирао његов карактер! Одоше моје илузије о њему. Замишљах га некад најлепше, а Фереро у њем види одвратна демагога, немилосрдна пустолова, охола скоројевића, себичњака и покварењака. И шта би од свега тога? Где си ташта охолости? –како пева наш Гундулаћ. Све је то ништа, ништа. Један је само Бог.

Краљ нагло стаде, погледа ме право у очи, па запита:

- Верујеш ли ти у Бога?

И не сачекавши мој одговор и приметивши да ме је таквим питањем довео у неприлику, настави:

- Мало је вас отуда са Дунава и Саве који верујете у Бога, нарочито вас са школом. А веруј ми добро – ове речи нагласи оштро – народ без вере у Бога стадо је без пастира. Та вера држи нас од Косова. Не ваља је поткопавати и стварати у народној души пустош. Моји су Црногорци дубоко религиозни. Ми, наша кућа Петровића, у томе смо им вазда претходили. И Бог нам је помогао. Други, приковани уз ове стене, на нашем месту давно би у кам очајали. Напослетку, сви су српски владаоци били прожети вером у Бога, сви су били добри синови цркве Светога Саве, сви су, у томе погледу, били истински синови свога народа. Наш народ нема шта у тој стари да нам замери.

Одговорих смерно да се слажем са Краљем, те да сам и сам често пута дуго размишљао о тој теми и дошао до уверења да се, покрај свих школа и наука, налази нека за нас невидљива и несхватљива Виша Сила која управља светом и васионом независно од људске воље. И додах, да сам мишљења, као и Краљ, да је све људско једно бедно ништа.

- Осим добрих дела, - заврши Краљ.

У лагодној прилици и расположењу, Краљ је врло радо са мном водио разговор о оваквим темама. Примећавао сам да у томе ужива. Његове старе године, његова силна искуства, његова изванредна бистрина, његова младићска свежина духа, његова начитаност, његово познавање масе разних људи и ћуди, даваху одличан материјал за разговор о филозофији живота. Он је био дубок мислилац – једна од најлепших особина нашега народа с оних класичних и светих српских планина. Неки пут би у примедбама Краљевим избио песимизам. То је била горчина због разочарања у људима и њиховој вредности, али тренутно, јер је ипак волео људе и њихове слабости и њихове врлине, говорећи ми и саветујући ми:

- Не цени људе какви треба да су, већ какви су, и бићеш као и ја, што се њих тиче, оптимиста, па ће ти живот лакше прићи.

После тога ћутање, тишина.

Краљ размишља. У оџаклији прште пањеви, скачу варнице, пламен се шири и тако пријатно греје. Краљев лик осветљен је од свећа и од ватре из оџаклије. Не излази из душе тако лако тај марциални лик. Ни до самртнога часа. Над челом крупне орловске главе на црногорској капи сија у рељефу косовска круна у бриљантима, испод врата руски Ђорђевски Крст за храброст, који Краљ никад не скидаше, а на грудима с леве стране орден Св. Петра Цетињскога, домаћи орден владалачког дома Петровића-Његоша. Дивно, празнично, блештаво и импозантно црногорско народно одело даје целој овој орловској појави особит израз достојанства и суверености. Краљ је свечано обучен, ради празничнога вечера. Волео је спољашњу углађеност. Наш народ – говораше – не цени главара који не пази на своју спољашност. Нарочито Црногорци. Доста је полагао на то да му таква буде и његова околина.

За време ћутања Краљ узе испред себе са стола један куверат са својим алатним монограмом и круном. Отвори га, извади из џепа једну банкноту од хиљаду аустро-угарских круна (то је у оно време била прилична сума), сави је и стави унутра, залепи куверат, и својом руком исписа на лицу адресу: Господину... у руке. Потом удари са леђа печат са својим именом и зовну перјаника, па му рече: ово ћеш писмо одмах однети Господину... и предати њему лично у руке, и казаћеш да Господар жели да у здрављу са својима дочека и проведе празнике.

Читао сам име исписано Краљевом руком и с узбуђењем сам посматрао тај призор, тако једноставан по облику, а толико узвишен и дирљив по мотиву. Адреса је гласила на једног старога чиновника, оптерећеног депом и притиснутог сиромаштвом. У томе тренутку кроз сећање ми засја дивна прича пок. Симе Матавуља, нашега славнога приповедача. И он је у своје време служио на Цетињу. Краљ је – описује Матавуљ у тој својој приповетци – као млад Кнез, одмах после рата 1877. једнога Божића рано сам-самцат, пешке пошао по снегу и вејавици у једну сиромашну ратничку кућу у Цетињском Пољу да честита Божић и да буде полаженик. Кућа гласита чојством и јунаштвом. У њој никога до деде и бабе. Три сина три звезде, погинули у минуломе рату. Нису оставили порода, деди и баби унучади. Сиротиња и беда уселиле се у дом. Укућани у први мах нису познали Господара, јер је био заогрнут шињелом. Кад им честиташе Божић, изненадише се, и рекоше, да немају за кога да приме и дочекају полаженика. Краљ пред дедом и бабом отвори шињел, препознаше га и рече им: имате за кога, јер ја сам ваш син, који вам све дугује!

Пошто перјаник однесе писмо, Краљ ме погледа, положи десну руку на груди око срца и рече само оволико; тако ми је сада овде нешто мило и топло као да осећам неко блаженство.

- Да, Господару, - одговорих – верујем потпуно, и користим се у овоме тренутку речима које сте мало час наволели изговорити: «Све је људско на овоме свету једно бедно ништа – осим добрих дела».

- Узнемирих те вечерас, - настави Краљ – и звао сам те да ово свето Божје вече проведеш код мене у кругу мојих, те да видиш како се у Црној Гори прославља српски Божић. Значи да си овде сам и да немаш никога свога, па ће ти бити милије уз мене.

Ја се дубоко поклоних и захвалих Краљу, док он устаде и рече: а сад пођи и врати се кроз једна час најдаље.

Кад се вратих, двор је већ сав био у свечаном расположењу. Бадњаци донесени. Само чекају да буду унесени у оџаклију. Пред њом и у њој на окупу министри, дворско особље, неколико сељака из Бајица, послуга, сви у свечаном руху. У оџаклији по поду свуда дебела слама. На средини постављен подужи низак сто, тако да се око њега не може седети на столицама, већ на јастуцима. У зачељу је мали, повиши сто за Краља и Краљицу, пошто они, ради своје старости, не могу да седе олако доле, на слами. У то улазе Краљ и Краљица. За њима синови Данило, Мирко, Петар, две снаје Милица и Наталија, које носе двоје унучади, и две кћери Кнегињице Ксенија и Вера. Сви, и мушки и женски, у живописном црногорском оделу. Уносе се бадњаци уз пуцање револвера, Краљица држи сито са житом, посипа носиоце и све присутне, а Краљ прихваћа бадњаке, ставља их у оџаклију, намешта на њима свеће, прелива из вином, крсти се, сви са њим заједно, и он изговара молитву: нека је срећно Бадње Вече, нека Бог и Христово Рођење помогну Црној Гори, свима нама, целоме српскоме народу!

- Амин да Бог да! – сви се одзивају и крсте. По томе настаје послужење...

Садржај

Свети пророк Илија
Свети апостоли Петар и Павле
Свети Јован Крститељ (шест празника у години)
Духови (Педесетница)
Видовдан
Спасовдан
Госпојина велика
Преображење
Аранђеловдан (јесењи и летњи)
Недеља 29. по Духовима - о исцељењу губаваца (у време пандемије)
Васкрс у доба прогона и пандемије (2020)
Петка, преподобна
Материце
Сабор Пресвете Богородице
Божић (у српским обичајима)
Божић (у црногорској души)